SRBIJA JE NAPADNUTA! Objava RATA dostavljena je Srbiji otvorenim telegramom

2

Tog 28.jula 1914. godine tačno mesec dana posle tragičnog atentata u Sarajevu, objavom rata i napadom na Srbiju Austrougarska je započela Prvi svetski rat.

Objava rata dostavljena je Srbiji otvorenim telegramom. U njemu je stajalo da – Dvojna monarhija drži da je u ratnom stanju sa Srbijom, uz tumačenje da odgovor na zahteve Beča, odnosno ultimatum, nije bio zadovoljavajući.

Vlada i centralna državna tela Kraljevine Srbije tada su, na osnovu naredbe od 25. jula, izmešteni u Niš. Vrhovna komanda nalazila se u Kragujevcu.

Baron fon Gizl, poslanik Dvojne monarhije u Beogradu, predao je u večernjim satima 23. jula, tadašnjem ministru finansija i zastupniku predsednika Kraljevske vlade Nikole Pašica, Lazaru Pacuu, ultimatum. Kraljevina Srbija je u njemu optužena da je tolerisala podrivačku aktivnost protiv Austrougarske, kao i da su zvanična lica Srbije naoružala, pripremila i prebacila preko granice lica koja su izvršila atentat na prestolonaslednika Austrougarske nadvojvodu Franca Ferdinanda 28. juna 1914, u Sarajevu.

Prilikom istraga sprovođene u Sarajevu posle atentata, utvrđeno je da su Trifko Grabež, Nedeljko Čabrinović i Gavrlo Princip, atentatori, boravili u Srbiji, odakle su doneli oružje, i da su bili povezani s pojedinim službenim licima Srbije. Bilo je jasno da zvanični Beograd, odnosno vlasti Kraljevine Srbije nisu imale nikakve veze s atentatom, ali pojedinci iz sastava aparata pomogli su potonje atentatore. Službeni odgovor Beograda zahtevan je najdocnije za dva dana. Nije bilo dileme da je ultimatum uobličen s namerom da ga zvanični Beograd odbije, čime bi se našao izgovor za rat.

U Beču je postojao stav da će odlučna vojna akcija protiv Srbije rešiti problem koji je Austrougarska imala na južnim granicama s nacionalnim pokretom Srba, koji su doživljavani kao element čije je uništenje životno pitanje Monarhije. Pretpostavljalo se da Srbija nije sposobna da pruži ozbiljniji otpor, te da će austrougarske trupe munjevitim ratom poraziti Srbe.

U Srbiji, opšti stav je bio da ma kakav sukob s Austrougarskom treba na svaki način izbeći. Zemlja upravo izašla iz dva balkanska rata, protiv Turske, i Bugarske, 1912/13, iako pobednica, bila je teško iscrpljena. Bile su neophodne godine postupnog oporavka. Gotovo nikome u onovremenoj Srbiji nije padao na pamet sukob sa Dvojnom monarhijom osim kao nužna odbrana.

U Beču međutim držalo se da je upravo takva pozicija Srbije prikladan moment za brz konačni obračun. Verovalo se da je Srbija nejaka za ozbiljan otpor takvoj sili kakva je bila Austrougarska.

Zahteve koje je Beč postavio Beogradu, ser Edvard Grej, britanski ministar spoljnih poslova, opisao je kao najteže koje je ikada jedna država uputila drugoj.

Srpska kraljevska vlada, suočena se stravičnom perspektivom rata, izašla je u susret svim zahtevima zvaničnog Beča, osim učešća organa Austrougarske u sudskom postupku.

Vojislav Tankosić je uhapšen, u toku je bila potraga za Ciganovićem. Zvanična Srbije, vlada i predstavnici krune, naglašavali su žaljenje i osudu tragičnog čina koji se dogodio u Sarajevu. Mir je bio životni interes Srbije.

U Beču i Berlinu procenjeno je međutim da je moment za rat nastupio. Izgovor za napad na Srbiju tražen je već godinama. U Beču su se pritom nadali da će rat sa Srbijom biti mali lokalni sukob koji će se ubrzo završiti slamanjem nejake Srbije. Vladari dve zemlje Franc Jozef i Vilhelm II još tokom prve sedmice jula usaglasili su korake oko započinjanja rata.

Odgovor Srbije na ultimatum, vrlo odmeren i popustljiv, koji su sročili Nikola Pašić i Stojan Protić, dostavljen je poslanstvu Austrougarske u Beogradu neki minut pre 18. časova 25. jula. Odgovor srpske vlade međutim nikoga u Beču nije zanimao. Baron Gizl već je napuštao Beograd.

Sponsored Links:

Kada je Nikola Pašić tadašnji predsednik Ministarskog saveta, odnosno Kraljevske vlade, dobio telegram sa formalnom objavom rata, zaputio se u zdanje Okružnog načelstva u Nišu. Sa balkona Načelstva Pašić se obratio okupljenom građanstvu predočavajući da je zemlja napadnuta.

Austrougarska je ratna dejstva započela iste noći artiljerijskim dejstvima sa ratnog broda Bodrog.

Kopnena invazija u punoj meri započela je 12. avgusta upadom preko Drine. Austrijska Peta i Šesta armija provalile su tada iz Bosne u Srbiju. Trupama je komandovao Oskar Poćorek. Na prostoru Srema i Banata nalazila se Austrougarska Druga armija, odakle su vršena diverzantska dejstva sa ciljem zavaravanja, ali i masivna artiljerijska dejstva po Beogradu, Šapcu, i drugim mestima na onovremenoj graničnoj liniji.

Konkretno, logika ratnih dejstava, a to su predviđali i ratni planovi, pretpostavljala je glavni udar sa Save i Dunava put Beograda i doline Morave, u Beču su se međutim odlučili da težisni udar bude sa Drine.

Oskar Poćorek artiljerijski general, vrhovni zapovednik Balkanske vojske Austrougarske, vojni guverener Bosne i Hercegovine od 1911, bio je nameran da što bezobzirnije porazi Srbiju. Uostalom u skladu sa opštim raspoloženjem kakvo je tada vladalo u Beču.

Po atentatu na nadvojvodu Franca Ferdinanda u Sarajevu, Poćorek je podsticao antisrpsku histeriju u Sarajevu i uopšte u Bosni. Odmah su započeli divljački napadi, pogromi, na Srbe i njihovu imovinu. Poćorek je tada od lokalne muslimanske fukare organizovao takozvani Šuckorpus, čija je uloga bila teror nad Srbima, nešto slično onom što je činio takozvani bašibozuk u vreme turske vlasti. Više od 5.000 Srba je tada uhapšeno, 460 ubijeno, a hiljade srpskih porodica su proterane. Hapšenja, progoni i streljanja Srba dogodili su se i na prostoru Vojvodine.

Vojni pohod na Srbiju Poćorek je video kao misiju kažnjavanja. Austrougarske trupe zauzele su Šabac. Pošto su u srpskom Generalštabu razjasnili da je težišni udar sa Drine i Save, sa zapada, a ne sa Dunava, dolazi do koncentracije trupa na tom potezu. U Cerskoj bici Srbi tuku Petu Austrougarsku armiju, koja se u rastrojstvu povlači. Krajem avgusta te 1914, trupe Dvojne monarhije proterane su iz Srbije. Za uspešno rukovođenje vojnim operacijama tokom Boja na Ceru Stepa Stepanović dobio je čin vojvode. Bila je to prva velika pobeda saveznika u Svetskom ratu.

Naredna invazija na Srbiju uslediće 6. septembra. Borbe na Drini, čiji je sastavni deo bila i Bitka na Mačkovom kamenu, pretvoriće se u rovovsko pozicioniranje.

Naredna, treća, Poćorekova ofanziva dogodila se 16. novembra. Po padu Valjeva i Beograda, uslediće protivofanziva Srba u Kolubarskoj bici. Do 16. decembra, osim zarobljenika, ni jedan vojnik Austrougarske nije se više nalazio na teritoriji Srbije. Uspeh Srba, po cenu teških žrtava, bio je potpun. Oskar Poćorek je potom uklonjen sa komandne funkcije, ocenjen kao nesposoban. Ubrzo je i penzionisan. Zamenio ga je nadvojvoda Eugen. Za mudru taktiku i pobedu u Kolubarskoj bici Živojin Mišić nagrađen je činom vojvode.

Sponsored Links:

Uspeh Srba 1914, zaprepastio je vojne krugove u Beču. U pohodu koji su oni zamišljali kao nekakvu uzgrednu kaznenu ekspediciju, zapravo se dogodilo teško poniženje Austrougarske. Srazmerno, u očima saveznika, ugled Srbije drastično je porastao.

Kada se na jesen 1915. pohodu na Srbiju pridružuju i nemačke snage pod komandom feldmaršala fon Makenzena, a potom i napad Bugara sa leđa, Srbija se našla u bezizlaznoj situaciji. Dogodiće se povlačenje pod borbom preko planinskih vrleti put Jadrana. Od aprila 1916, srpske trupe postupno se koncentrišu na prostoru Solunskog fronta.

Pobedonosni proboj i ofanziva uslediće sredinom septembra 1918. Probijanje Solunskog fronta, koje su izveli Srbi, dovešće ubrzo da povlačenja Bugarske a nešto docnije i Austrougarske iz rata.

Sponsored Links:

Svetski rat je okončan primirjem 11. novembra. Bio je to kraj najrazornijeg rata koji je istorija do tada videla.