Ovo nisu prave duhovnosti, iako ih mnogi tako doživljavaju i opisuju
Kako znamo da li smo izabrali “prave stvari”? Da li smo izabrali istinski duhovni put, verodostojnog učitelja i imali istinska iskustva ili smo opet prevareni?
Odgovore na ta pitanja znaćemo i sami kada postanemo iskreni prema sebi, ali treba i da budemo spremni da ih prihvatimo…
Prava duhovnost je lišena požude, pohlepe, zavisti, ljutnje, iluzije ili ludila. Ona je potpuno čista potreba duše nemotivisana bilo kakvim egoističnim motivima. Nije je lako prepoznati jer je ovo “svet varalica i prevarenih”… S druge strane, Bog ipak pruža pravu duhovnost jer želi istinsku sreću svim bićima. Istinska duhovnost je jednostavna, ali mi smo komplikovani i stoga nam nije lako jednostavno je prepoznati.
Pronašli smo 10 zanimljivih kategorija onoga što nije prava duhovnost, koje autor naziva “duhovno prenosivim bolestima” jer, prema njegovim rečima, ove su konfuzne i nezrele koncepcije odnosa prema kompleksnim duhovnim principima, podmukle, nevidljive i šire se poput neke zarazne bolesti.
Ponuđene su kao sredstvo prepoznavanja najčešćih duhovnih miskoncepcija.
1. Fast-food duhovnost
Kada se duhovnost meša s kulturom koja vrednuje brzinu, multitasking i instant zadovoljstvo, rezultat će vrlo verovatno biti i “fast-food” duhovnost. To je i rezultat široko rasprostranjenog mita da se oslobođenje od patnji našeg ljudskog stanja može dostići lako i brzo. Jedna nam stvar treba biti jasna – duhovna transformacija se ne može dogoditi preko noći.
2. Lažna duhovnost
Osoba govori, oblači se i ponaša na način na koji, po njegovoj pretpostavci, to radi jedna duhovna osoba. To je vrsta imitacije.
3. Nejasne motivacije
Iako je naša urođena želja za rastom uvek istinska i čista, ona se često meša s nižim motivima kao što su želja za ljubavlju, pripadnošću, ispunjenjem naših unutrašnjih praznina na mentalnom nivou te duhovnom ambicijom koja se očitava kao želja da budemo bolji od drugih, izabrani.
4. Poistovećivanje s duhovnim iskustvom
U ovom se slučaju ego poistovećuje s duhovnim iskustvom i pripisuje ga za sebe. Počinjemo da verujemo da smo mi otelotvorenje spoznaja koje su se u nama dogodile. U većini slučajeva, ova “bolest” je prolazna, ali ima sklonost da se zadrži duže vreme kod onih koji veruju da su prosvetljeni i / ili kod onih koji deluju kao duhovni učitelji.
5. Produhovljeni ego
Ova “bolest” se pojavljuje kada se sama struktura ličnosti pod vođstvom ega duboko poistovećuje s duhovnim idejama i konceptima. Rezultat je neprobojna egoistična ljuštura. Kada ego postaje “spiritualizovan”, osoba postaje ravnodušna za pomoć spolja, zatvorena k novom znanju i konstruktivnom feedbacku. Postajemo nepristupačno ljudsko biće zakržljalo u duhovnom razvoju, a sve to u ime duhovnosti.
6. Masovna proizvodnja duhovnih učitelja
Postoji nekoliko pomodnih duhovnih tradicija koje neprestano proizvode ljudi koji sebe smatraju visoko prosvetljenima. Ova “bolest” je poput duhovne pokretne trake – nabaci malo sjaja, složi dubokoumno lice i prosvijetljeni ste i spremni da prosvetlite druge na isti način… Nije problem što takvi učitelji podučavaju već što sebe predstavljaju tako kao da su dostigli određeni nivo prosvetljenja, a zapravo nisu.
7. Duhovni ponos
Pojavi se kada praktikant, nakon dugogodišnjeg napornog rada, zaista dostigne određeni nivo mudrosti i koristi to dostignuće kako bi se zatvorio za dalje spoznaje.
Osećaj “duhovne superiornosti” je još jedan simptom ove “duhovno prenosive bolesti”. Ono se očitava kao suptilni osećaj “Ja sam bolji, mudriji i iznad drugih jer sam duhovan.” Osoba je negovala poniznost i nakon nekog vremena postaje ponosna na svoju poniznost.
8. Grupna svest
Takođe se naziva mentalitet grupe, psihologija kulta ili “ašramska bolest”; ovaj podmukli virus na više načina liči na klasičnu međuzavisnost. Učesnici duhovne grupe drže se suptilnog i nesvesnog dogovora o tome kako da razmišljaju, govore, oblače se i ponašaju.
Pojedinci kao i grupe inficirane “virusom grupne svesti” odbijaju individualnost, stavove i okolnosti koje se ne uklapaju u njihova nepisana pravila. Druženje i udruživanje s osobama sličnih duhovnih stremljenja je dobro zbog međusobne inspiracije, ali ne smemo da upadnemo u zamku gubljenja sopstvenog identiteta i svoj duhovni put gledati isključivo kroz pripadnost nekoj organizaciji, religiji ili grupi.
9. Kompleks “izabranog”
Nažalost, ovaj kompleks nije ograničen na Jevreje (u istorijskom kontekstu Jevreja kao “izabranog naroda”). To je verovanje da je “naša grupa” naprednija, moćnija, prosvetljenija ili jednostavno bolja od bilo koje druge grupe. Postoji jasna razlika između prepoznavanja da smo pronašli pravi put, učitelja ili društvo od onoga da smo pronašli “izabrani” (“The chosen one”).
10. Smrtonosni virus “Dostigao sam”
Ova je bolest toliko moćna da ima sposobnost da uništi našu duhovnu evoluciju. To je verovanje da smo dostigli konačni cilj duhovnog puta. Naš se duhovni razvoj zaustavlja u trenutku kada u našem umu počinjemo da mislimo da smo dostigli kraj puta.
“Esencija ljubavi je percepcija”, prema učenjima Marka Grafnija, “stoga je esencija ljubavi prema sebi jasna percepcija sebe. U nekoga se možeš zaljubiti tek onda kad ga jasno vidiš – uključujući i sebe. Ljubav znači imati oči kojima možeš da vidiš. Tek onda kad sebe budemo jasno videli možemo početi sebe i da volimo”.
Ključni deo pronicljivosti na duhovnom putu je otkrivanje sveprožimajuće bolesti ega i samozavaravanja koji su duboko u nama. Ego se opisuje kao najsuptilniji prekrivač duše, koji je toliko blizu duše da je gotovo neprimetan. Uspoređuje se s hirurškom rukavicom koju lekar stavlja na svoju ruku.
Potrebno je biti samokritičan i imati smisla za humor, a takođe je potrebna i podrška pravih duhovnih prijatelja. Dok se suočavamo s preprekama u duhovnom razvoju, ponekad možemo da postanemo potišteni i da izgubimo veru u pouzdanost našeg puta. Vera (ne slepo verovanje) je potrebna u svemu što radimo.
Potrebno je zadržati je, kako u sebi tako i u drugima, kako bismo zaista doneli promenu ovom svetu.
izvor: (stil.kurir.rs)
