Pravila svetkovanja ustanovljena su odavno, ali smo ih vremenom iskvarili
Pred jednu od najvećih slava, svetog Nikolu, podsetimo se i svih pravoslavnih običaja vezanih za slavu.
Nažalost, vremenom su se običaji potpuno preokrenuli, pa postoji mnogo zabluda i slavi se na pogrešan način, pa bi valjalo krenuti od samog početka i podsetiti se kako se slava proslavlja prema crkvenim i tradicionalnim običajima.
Jedna od glavnih odlika srpskog pravoslavlja, za koju ne zna ostali hrišćanski svet, jeste krsna slava.
Proslava krsne slave ostala je jedina neprekinuta tradicija kod Srba još od vremena pokrštavanja pa do danas.
Kako je nastala slava?
Pre primanja hrišćanstva, Srbi su bili mnogobožački narod. Pored vrhovnog boga Peruna, koga su svi poštovali, svaki dom je imao svoje “domaće” božanstvo. Po prirodi sentimentalni i vezani za domaće navike i običaje, nakon susreta sa hrišćanstvom, Srbi su se najteže odricali tih božanstava.
Tek Sveti Sava je uspeo da zameni idole i božanstva velikim svetiteljima Hristove Crkve, koji su postali zaštitnici i pomoćnici srpskih domova i manastira, porodica i plemena, sela i gradova, pa i čitavih pokrajina i oblasti. Tako je nastala krsna slava.
U narodnim običajima promenilo se mnogo toga, ali se slava očuvala kao najveća svetinja našeg naroda.
Kako jedna porodica počinje da slavi slavu?
Krsna slava prenosi se sa kolena na koleno, sa oca na sina, dok žene udajom uzimaju muževljevu slavu. Za ljude sa istom slavom ranije se znalo da potiču od istog pretka, ali vremenom i raseljavanjem, ovo pravilo je prestalo da važi.
Ukoliko sinovi žive sa ocem, slave svi zajedno. Ali, kada se sin oženi, osnuje svoju porodicu i odseli iz roditeljske kuće, treba da počne da slavi slavu u svom novom domu. Pogrešno je mišljenje i izgovor “Otac mi je živ, on slavi”. Čim neko živi zasebno, treba da proslavlja slavu u svom domu, jer je krsna slava zaštitnik domaćeg ognjišta i Božji blagoslov za ukućane, a naročito za decu.
Kako se prima krsna slava od oca?
Prve godine kada se sin odseli, on dolazi kod oca na slavu. Kad se slavski kolač iseče, otac iz desne ruke daje sinu četvrtinu kolača, poljube se, čestitaju jedan drugom, a sin taj kolač nosi u svoj dom, deli ga sa porodicom i naredne godine slavi u svom domu.
Pripreme za slavu
Nekoliko dana pred slavu, u domu počinju pripreme, kako bi se svetac zaštitnik proslavio što svečanije. Kuća se rasprema i čisti, ukućani kupuju po nešto novo od odeće, naročito za decu, da se baš tog dana “ponove”. U kući treba da je svečana atmosfera i vedro raspoloženje.
Svećenje vodice
Svećenje vodice obavlja parohijski sveštenik, a za ovu priliku, domaćica priprema jednu posudu sa vodom, buket bosiljka, malu sveću, kadionicu sa briketom i tamjanom, i spisak ukućana. Sve ovo se postavlja na sto u sobi u kojoj se nalazi ikona. Dobro bi bilo da svi ukućani budu prisutni kad se sveti vodica, i to je razlog zbog kojeg se sveštenik ranije najavljuje. Kad se vodica osveti, svi ukućani treba da popiju po malo, a ostatak se koristi za pravljenje slavskog kolača.
Šta sve treba pripremiti za slavu?
Najvažnije je da za slavu spremite slavski kolač, žito, sveću i crno vino. Zabluda je da se za slavu podrazumeva veliki ručak. Pripremaju se ove obavezne 4 stvari, a sve ostalo je stvar izbora, mogućnosti i želje.
Slavski kolač
Dan uoči slave, domaćica kuće mesi kolač od čistog pšeničnog brašna, u koji se dodaje malo bogojavljenske i osvećene vodice pred slavu. Kolač se ukrašava raznim ukrasima od prostog testa (brašno i voda). na centralnom delu treba da se nađe ukras sa simbolom ISHS (Isus Hristos pobeđuje).
Slavski kolač zapravo simboliše Hrista, koji je hleb života, a vino kojim se kolač preliva prilikom osveštavanja označava Hristovu krv, koja je tekla iz njegovih rana. Odmah nakon osveštavanja, ukućani uzimaju po komadić kolača, a zatim ga seku i služe drugim gostima uz ručak.
Slavska sveća
Za slavu treba kupiti veću voštanu sveću, koja se postavlja u svećnjak i posebno ukrašava. Pali se na dan slave, pre sečenja kolača (ukoliko se obavlja u kući). Domaćin se prekrsti, izgovori molitvu i upali sveću šibicom. Sveća i njen plamen simbolizuju svetlost nauke Hristove.
Sveća treba da gori celog dana, a gasi se na sledeći način: Domaćin se preksti, uzme čašu sa vinom, iz nje zahvati jednu kašičicu i izlije vino na fitilj. Sveća će se polako ugasiti, a zatim je treba odneti pred ikonu ili na neko drugo svečano mesto u kući, gde treba da stoji do slave naredne godine. Može se paliti prilikom zajedničkih molitvi u kući.
Slavsko žito
Uoči slave, domaćica priprema koljivo ili panaiju, odnosno slavsko žito. Žito se sprema od čistog i otrebljenog zrna pšenice u čistoj vodi. Zatim se cedi i melje, a radi lepšeg ukusa, dodaju se mleveni orasi i mleveni šećer. Slavsko žito se zatim prebacuje u lepu, nisku činijicu, lepo se oblikuje i ukrašava takođe orasima i šećerom. Prilikom osveštavanja kolača, nosi se i žito – u sredinu se stavlja i pali svećica, žito se takođe preliva vinom u obliku krsta, a zatim se svećica vadi. Na njeno mesto možete da stavite neki cvet.
Isto kao i slavskim kolačem, slavskim žitom se takođe prvo služe ukućani, a zatim i gosti. Prema tradiciji, žito služi domaćica ili ćerka, a nosi ga na poslužavniku zajedno sa čašom vina i čistim kašičicama. Ipak, vino nije neophodno, jer je žito njime već preliveno, pa se može nositi voda.
Slavsko žito se kuva i prinosi u slavu Božiju i čast svetitelja koji se proslavlja, za zdravlje i napredak ukućana, kao i za pokoj duša preminulih u tom domu. Pšenica je u hrišćanstvu simbol večnog života – smrti ili vaskrsenja, jer kada se seje, zrno pšenice umire i klija, ali se iz njega rađa novi život koji donosi stostruki rod.
Žito se sprema za sve slave
U nekim krajevima razvila se pogrešna navika da se žito ne sprema za Aranđelovdan, Gavrilovdan i svetog Iliju, jer ti sveci su “živi”, kako kažu u tim krajevima. Pre svega, svi sveci su živi i od Boga proslavljeni. Znači, za sve slave treba spremati žito. Naši manastiri i crkve koji slave svetog Arhangela Mihaila ili svetog Iliju, pripremaju žito i to mora biti primer kako treba raditi, jer se tradicija i običaji u crkvi čuvaju nepovređeni. Nepripremanje žita, i pored upozorenja crkve, može se u tom slučaju smatrati čak i grehom.
Dvorenje slave
U našem narodu sačuvan je jedan lep običaj, dvorenje slave. Naime, domaćin, na dan slave, obučen u svečano odelo, gologlav, vedar i raspoložen, dočekuje goste i ceo dan ne seda dok sveća gori. Ne seda iz poštovanja prema svetitelju koga toga dana slavi i koji je glavni gost u njegovoj kući, i on stoji pred njim kao u crkvi na molitvi. Ukoliko je domaćin u starijim godinama i fizički nije u stanju da prestoji ceo dan, po njegovom dopuštenju slavu dvori neko od mlađih muškaraca, sin ili unuk. On ujedno brine o posluženju i rasporedu gostiju i o svemu što doprinosi da se gosti osećaju prijatno i raspoloženo. Domaćin na isti način ispraća goste, sa željom da se dogodine opet sastanu u još boljem zdravlju i raspoloženju. Slavska trpeza
Pored nabrojanoga što čini slavu: slavski kolač, slavsko žito, sveća i vino, po našem narodnom običaju domaćin priprema slavski ručak koji se obavlja na dan slave. U nekim krajevima se priprema i večera uoči slave, na koju dolaze gosti, i to se zove navečerje praznika. Negde se slavi i drugi, pa čak, i treći dan slave. Odsustvo veronauke uslovilo je da se slava pretvorila skoro isključivo u slavsku gozbu, na kojoj, niti domaćin, niti gosti znaju o pravom smislu i suštini slave, pa čak ništa ni o svetitelju koji se slavi. Pošto se to pretvorilo, dakle, u obilnu gozbu, siromašnije porodice danas nisu u stanju da finansijski izdrže toliki trošak. Podvlačimo ponovo ovde, da je slava pre svega duhovni događaj i doživljaj uz ono što je neophodno za sam obred rezanja kolača, a sve ostalo je stvar volje i mogućnosti svake porodice. Posne slave
Ovde valja upozoriti na još jedan poguban i štetan običaj, koji se polako iz neupućenosti u nekim našim krajevima, uvlači u naš narod. Naime, kada neka slava padne uz post, ili u sredu ili petak, na primer Nikoljdan, koji je uvek u Božićnom postu, taj dan se obavezno posti, bez obzira da li porodica iz nekih razloga ne posti taj post. Spremati mrsnu hranu za slavu je veliki i pogubni greh ako je post. Bolje je ne slaviti, nego praviti javnu sablazan i navoditi na greh druge (goste) da mrse na veliki praznik u vreme kada crkva naređuje post. Kad slava padne u sredu ili petak, a nije post, gozba i mrsni slavski ručak može se odložiti za naredni dan. Pogrešno je, kako to neki čine, na dan slave kada je post, “prikazati” na trpezi malo ribe i posne hrane, a posle postavljati i služiti mrsnu hranu. To je svojevrsno licemerje i nije dostojno hrišćanina, Srbina i pravoslavca, pogovo kada se zna da se može čak lepše i jeftinije pripremiti ručak od ribe i posne hrane. Postoji, čak i kuvar sa receptima za pripremanje posnih jela, koga bi trebalo da koriste domaćice koje pripremaju posnu slavu.
Crkvena slava
Pored svetitelja i slave koju slavi svaka porodica, zajednička slava svih parohijana i vernika koji pripadaju određenom hramu u mestu u kome žive, jeste hramovna slava te crkve. Svaki hram je posvećen nekom svetitelju ili prazniku, i on na taj dan slavi svoju hramovnu slavu. Pošto je hram najveća svetinja u jednom mestu i zajednički duhovni dom i ognjište svih meštana, poželjno je da svi uzmu učešća u toj slavi. Veliki je greh ne otići toga dana svojoj crkvi, pogotovo ako za to nema opravdanog razloga. Domaćin crkvene slave
Na dan hramovne slave služi se sveta liturgija, zvone sva zvona, oko crkve se nose barjaci (litije) ikone i drugi sveti predmeti i posle trokratnog ophoda seče se slavski kolač. Hramovna slava, takođe, ima svog domaćina. To je jedan od meštana, a može i više njih, koji se dobrovoljno jave. On pripremi kolač i žito, sveću i vino i ako je u mogućnosti i slavski ručak, na koga poziva sve prisutne toga dana u crkvi. Ako on nije sam u mogućnosti da snosi sve troškove slave, u pripremanju ručka učestvuje delom i crkva. Na sečenju slavskog kolača u crkvi, pominje se njegovo ime i imena njegovih srodnika i ukućana. On taj dan, kao i u kući na dan slave, dvori slavu i služi goste. Pred rezanja slavskog kolača, sveštenik pita, ko se javlja za domaćina za narednu slavu. Onome koji se javi, domaćin predaje jednu četvrtinu slavskog kolača, koju ovaj nosi kući i deli sa svojim ukućanima.
(Iz knjige “Srpske slave i verski običaji”, episkop Nikolaj i protođakon Ljubomir Ranković)
Izvor: Stil.kurir.rs
