Ostao je upamćen po ulozi Šćepana Šćekića u srpskoj TV seriji Srećni ljudi (1993—1996), zahvaljujući kojoj je stekao veliku popularnost u Srbiji, pa i šire
Danilo Lazović bio je srpski i jugoslovenski filmski, televizijski i pozorišni glumac.
Rođen je 25. novembra 1951. godine u Brodarevu, na Limu, u Srbiji. Završio je Gimnaziju u Priboju. Diplomirao je glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu, 1974.
Prvu značajniju ulogu ostvario je u TV seriji „Otpisani“ (1974).
Bio je jedan od najpopularnijih domaćih dramskih umetnika. Glumio je u velikom broju filmova i pozorišnih predstava. Ostao je upamćen po ulozi Šćepana Šćekića u srpskoj TV seriji Srećni ljudi (1993—1996), zahvaljujući kojoj je stekao veliku popularnost u Srbiji, pa i šire.
Značajniji filmovi: „Dvoboj za južnu prugu“ (1978), „Laf u srcu“ (1981), „Lazar“ (1984), “Najbolji” (1989), „Poslednji krug u Monci“ (1989), „Mala (film)“ (1991), „Tri karte za Holivud“ (1993), „Jagoda u supermarketu“ (2003).
Značajnije TV serije: „Bolji život” (1988), „Zaboravljeni” (1990), „Kraj dinastije Obrenović” (1994), „Srećni ljudi” (1993—1996), „Porodično blago” (1998—2001), „Stižu dolari” (2004—2005).
Iza sebe je ostavio suprugu Branku i četvoro dece: Jelena, Vuk, Milena i Miloš.
Bio je član ansambla Narodnog pozorišta u Beogradu do 2001, ali je igrao i u mnogim drugim pozorištima, uključujući Atelje 212 i Zvezdara teatar (u čijih je osam predstava igrao blizu šest stotina puta, najviše u Kovačevićevoj „Klaustrofobičnoj komediji“ i Pavlovićevoj „Maloj“, koja je imala i filmsku verziju), kao i scene Studentskog kulturnog centra i drugih alternativnih scena.
U Narodnom pozorištu je ostvario veliki broj uloga, među kojima su Miloš (Patka iz vrta kralja Gustava, Ž. Jovanovića), Aranđel (Zvono za našeg profesora, V. Ivanovića), Burnizijem (Suđenje gospođi Bovari, G. Flobera), Bogoslav (Ruke Zane Marije, Ž. Anuja), Relja (Međa vuka manitoga M. Bećković), Milutin Bojić (Gospođa Olga, M. Bojića) i Pukovnik Skaluzob (Nevolje zbog pameti, A. S. Gribojedova).
Igrao je i kao Vuk (Stanoje Glavaš, Đ. Jakšića), Vladika Danilo (Gorski vijenac, P. P. Njegoša), Gaj Julije Cezar (Vergilijeva smrt, H. Bloha), Lav Davidovič Bronštajn-Trocki (Lenjin, Staljin, Trocki, K. Vermorena), Stari Perišić (Kad su cvetale tikve, D. Mihailovića), Rogozin (Nastasja filipovna, F. M. Dostojevskog i A. Vajde), Agamemnon (Orestija, Eshila), Greger Verle (Divlja patka, H. Ibzena).
Preminuo je 25. marta 2006. od infarkta. Komemorativni skup je održan na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Po želji porodice niko nije držao govor, već je preko razglasa pušten Lazovićev monolog u poemi svetog Nikolaja Velimirovića „Kosovski zavet cara Lazara“.
Sahranjen je na Topčiderskom groblju, uz prisustvo članova porodice, prijatelja i kolega i velikog broja poštovalaca njegovog rada. Ispred hrama Svetog Trifuna, opelo je služio mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, uz sveštenstvo i monaštvo Eparhije raško-prizrenske i mileševske.
U ime guslarskog društva „Radovan Bećirović Trebješki“, čiji je Lazović bio član, oprostili su se Slavko Aleksić i Boško Vujačić.
Ćerka Jelena je farmaceutkinja, sin Miloš zajedno sa majkom vodi prodavnicu, ćerka Milena je psihološkinja i ujedno prvakinja države u plesu, dok je sin Vuk uspešan sportista.
Vuk je rođen 1988. godine u Beogradu, a sportsku karijeru započeo je u rukometnom klubu Partizan. Sada se nalazi u Kuvajtu. Vuk je oženjen rukometašicom Barbarom Varlec, koja je poreklom iz Slovenije. Sa njom ima sina Luku, a njihov porodični dom je u Podgorici.
Barbara i Vuk su se upoznali 2009. godine u Zaječaru gde su oboje igrali rukomet. Nakon dva meseca počeli su da se zabavljaju, a veza je završila brakom. Proslava venčanja održana je u jednom restoranu na Avali.
O svom ocu, Vuk je jednom prilikom izjavio:
– Ne moram da kažem koliko mi nedostaje, pogotovo u ovakvim momentima, ali to je život. Od samog starta rekao sam sebi da moram da nastavim. Imam brata, sestre i mamu. Znao sam da ne mogu ništa promeniti, a morao sam i njima da pomognem. Otac mi stoji istetoviran na ramenu. Ceo život borim se da njegovo ime ne obrukam. Mislim da nisam i nikada ga neću obrukati.
Vuk je priznao da mu jako teško pada što njegov otac nije video uspehe koje je postigao, niti imao priliku da uživa u odgajanju unuka.
izvor: (najzena.rs/espreso.co.rs)
