365 Srbija

Mlađi sin javio roditeljima da je Gojko stradao: “Mama, našli su ga. Nema ga više”

Tuga i neverica u kući mladića (20) koji je u secembru 2019. godine pronađen mrtav na putu ka Prigrevici kod Apatina. Čeka se nalaz obdukcije. Meštani nagađaju da ga je neko pregazio i pobegao.

Mlađi sin javio roditeljima da je Gojko stradao: “Mama, našli su ga. Nema ga više”

Otišao je u subotu uveče u Stapar na koncert i više se nije vratio! Gojko mi se poslednji put javio te večeri oko 20 časova i rekao da sa drugovima ide u diskoteku. Trebalo je sa bratom da dođe kod mene u Takovo, jedan dan od ponedeljka, kako bi zajedno otišli na rad u Slovačku, ali ga izgubismo – jedva je izgovorila Irena Ciger, majka mladića (20) koji je pronađen mrtav nadomak Apatina.

Tužnu vest Ireni je u nedelju saopštio njen drugi sin Strahinja. Od tada, porodica nema sna, želeći da sazna istinu šta se dogodilo njihovom Gojku. U kući Mileta Grozdanića, oca tragično stradalog momka – tuga i neverica. Gojko je tragično stradao u nedelju ujutro oko četiri sata na putu Sombor – Stapar, kod skretanja za Prigrevicu. Majka Irena, brat Strahinja i otac Mile ne mogu da poveruju da više nema njihovog Gojka, od tuge i plača ne mogu ni da govore.

Kako smo saznali, Gojko je ležao u lokvi krvi sa povredama glave. Njegovo telo je, navodno, zatekao taksista koji je odmah obavestio policiju. Lekari Hitne pomoći mogli su samo da konstatuju smrt. Somborska policija još ispituje ceo slučaj, a telo nesrećnog mladića nalazi se na obdukciji u Novom Sadu.

Prema rečima Jadranke Dedić, zamenika višeg tužioca u Somboru, čeka se nalaz obdukcije i da policija završi svoj deo posla.

Strahinja veli da je Gojko sa njim i društvom deo večeri proveo u Apatinu, i da je oko pola sata pre ponoći odlučio da auto-stopom ode u Stapar gde je ostatak večeri proveo sa svojim prijateljima.

– Nismo se dopisivali, ali sam mu ipak poslao SMS poruku i pitao kako je i gde se nalazi, ali odgovora više nije bilo – priseća se Strahinja.

Bolom skrhani otac Mile priča da sin Gojko dve nedelje nije izlazio iz kuće i da je njima dvojici spremao hranu, jer su zajedno živeli.

– Te večeri iz kuće je izašao oko 19 sati. Uvek mi je ostavljao poruke: “Mićko, izašao sam napolje”, ili slično, ali u subotu te poruke nije bilo – teško izgovara ožalošćeni Mile.

Vozači koji su tog maglovitog dana vozili od Sombora i Stapara prema Prigrevici i Apatinu pričaju da su navodno prošli pored mladića koji je rukom i jaknom mahao. Verovatno, kažu, da bi ga povezli, ali nisu obraćali pažnju i – prošli su pored Gojka.

Otac kaže da samo želi da zna kako je njegov sin nastradao. Nagađa se da je na njega naleteo automobil i da je vozač pobegao sa lica mesta… Njegovi drugari kažu da je Gojko bio druželjubljiv, miran i povučen momak.

“DA ZARADI, DA SE OSAMOSTALI”

– Gojko je imao plan da ode u Slovačku i da tamo zaradi i da se osamostali. Želeo je da sebi kupi stan i automobil, ali planovi propadoše – jecajući izgovara njegov otac Mile.

SLUČAJ KOD RUME

Početkom februara na lokalnom putu između Putinaca i Donjih Petrovaca, kod Rume, pronađen je mrtav Goran B. (50) iz Beograda. Na njega je naletelo vozilo koje ga je usmrtilo na licu mesta, a vozač je pobegao. Osumnjičeni je pronađen nekoliko dana kasnije, a spekulisalo se da je navodno pokušao i da obriše tragove na automobilu.

Izvor: Novosti.rs

U kući Petrovića u selu Trska kod Rače Kragujevačke,2016. godina ostaće večno u najgorem sećanju leleci i plač. Na poslednji put ispratili su Stefana i Nikolu

Ni direktor škole Zoran Jovanović, ni trener Marko Glišić, koji su decu odveli u Veliko Gradište, nisu došli da makar izjave saučešće. Nisu poslali ni telegram. Ima li to smisla? Pa oni su najveći krivci za ovu tragediju. Posebno nas boli što ni roditelji dece sa kojima su Stefan i Nikola bili u školskom klubu i otišli na nesrećnu utakmicu, nisu došli da sa nama podele tugu, objavile su “Novosti”.

Ovo je gušeći se u suzama, rekla Sanja Petrović, majka dečaka Stefana (14) i Nikole (13) koji su se u nedelju udavili na Srebrnom jezeru. U kući Petrovića u selu Trska kod Rače Kragujevačke, leleci i plač. Spremaju se da na poslednji put isprate Stefana i Nikolu. Dva sanduka sa telima mrtvih dečaka grle majka Sanja, baka Snežana, sestrica Sara. Otac Aleksandar, zanemeo od bola, doziva imena svojih sinova.

– Poverili smo im svoju decu, a oni nam ih vraćaju u kovčezima. Trebalo je da budno motre na njih. Nisu smeli sebi da dozvole da oni piju piće i provode se u kafani, dok su deca bila prepuštena sama sebi. Bili su odgovorni za njih u svakom momentu – jada se Sanja.

Niko u kući Petrovića i dalje ne zna šta se tačno desilo na Srebrnom jezeru i kako je došlo do tragedije. Roditelji dečaka nisu bili ni na vanrednom sastanku roditelja dece i uprave škole koji je juče održan u OŠ “Karađorđe”, gde su nastavu pohađala i dvojica nastradalih osnovaca.

– Niko nas o tome nije obavestio niti pozvao da prisustvujemo tom sastanku – dodaje Sanja.

Prema dosadašnjim informacijama, deca su iznajmila dve pedaline i otisnula se na jezero, iako radnici nisu smeli da ih rentiraju maloletnicima bez pratnje odraslih. Uz sve to, nisu im dali ni zaštitne prsluke. U Rači pričaju da su čuli da je trener Marko Glišić, kada se začulo zapomaganje i vriska dece, zaplivao prema njima. Nažalost, nije stigao da spase dečake.

Izvor: Novosti.rs/Espreso.co.rs

Jedan od prvih televizijskih programa koji je Srbiju zarazio rijaliti groznicom bio je svetski poznati “Veliki Brat”

Jedan od prvih televizijskih programa koji je Srbiju zarazio rijaliti groznicom bio je svetski poznati “Veliki Brat”.

Svi koji se su ikada prijavili za ovaj rijaliti imali su za cilj da izađu iz anonimnosti i da ugrabe svojih pet minuta slave..

Pre skoro punih 10 godina troje takmičara vodilo se baš ovom “politikom”, kako bi sebe pokazali u najboljem svetlu i napravilo lakši put za svoje buduće profesije..

Srbija ih je upoznala kao duhovite i šarmantne, a na publiku kraj malih ekrana ostavili su pozitivan utisak.

Međutim te 2007 godine dogodila se velika tragedija koja je zauvek obeležila Velikog Brata…

Uprkos velikoj želji za slavom i medijskom pažnjom, sudbina je za Zoricu Lazić, Stefana Zečevića Zeku i Emira Kuduzovića imala drugačiji plan.

Tragična saobraćajna nesreća u kojoj su oni izgubili život desila se na na putu Obrenovac – Šabac, kod mesta Ušće nedaleko od termoelektrane „Nikola Tesla“.

U kolima je sa njima bio još jedan mladić, Vladimir Sarić, koji je preživeo nakon što je crveni „sitroen C4“ kojim je, prema nepotvrđenim informacija, upravljao Elmir sleteo sa puta zbog neprilagođene brzine i završio u reci Vukodraž koja se uliva u Savu.

Veliki Brat 2007. godine završen je pre vremena zbog tragedije.

Krajem decembra ove godine navršava se devet godina od njihove smrti.

Izvor: Espreso.co.rs

Doživeo je saobraćajnu nesreću, koja je ostavila veliki trag. Nažalost, amputirane su mu obe noge

“Zašto da budem negativan. Nije lako, ali nije ni smak sveta. Šta je – tu je!”.

Ovim rečima svoju priču započinje Lazar Jovanović, dvadesetjednogodišnji dečko koji je nesrećnom sudbinom ostao bez obe noge. Ipak, on se drži. Možda i bolje od nas ostalih. Zdravih i sposobnih za život.

18. decembar 2015. godine Lazar će zauvek pamtiti. Te noći, u samo nekoliko minuta njegov život se okrenuo naopačke. Doživeo je saobraćajnu nesreću, koja je ostavila veliki, veliki trag. Nažalost, amputirane su mu obe noge.

Kobne noći, oko ponoći, otkazao mu je volan. Pokušao je da ga smiri, ali bezuspešno. Da zlo bude veće, mostić pored puta kojim je vozio, na samoj ivici imao je rupu u kojoj je bio betonski stub. Udario je u stub levim točkom, a automobil je od siline udara preleteo duž cele ograde od oko šest metara.

O nesrećnoj noći, nadi i neodustajanju, pričao je za Espreso.co.rs

Kako je Lazar uopšte ostao živ?

Ispao je iz automobila, od kojeg nije ostalo maltene ništa i završio u jarku. Vrlo brzo ga je pronašao momak koji živi u blizini, pozvao je Hitnu pomoć, ali bezuspešno. Izgubio je dosta krvi, uveden je u veštačku komu u kojoj je bio do početka januara i automatski mu je amputirana jedna noga.

Kao da sve što mu se desilo nije bilo dovoljno, usledili su problemi i sa prebacivanjem u bolnicu u Beogradu. Vraćen je sa VMA, da bi konačno bio primljen tek nakon mesec dana.

Pokušali su da mu oporave desnu nogu, ali bezuspešno. Mesec dana kasnije, usled infekcija, amputirana je i ona.

Iako je osuđen na život sa protezama, bez normalnog funkcionisanja kao njegovi vršnjaci, Lazar se drži. Razmišlja pozitivno i trudi se da ostane pri “zrdavoj pameti”.

Ipak, bilo je momenata kada je mislio da nema dalje. U trenucima mu se činilo da je sve crno i da povratka na bolje nema.

Međutim, otrgao se negativnih misli i nastavio da se bori.

Kako i sam kaže, roditeljima je ova tragedija najteže pala. Od normalnog momka, završio je u invalidskim kolicima, sprečen da nastavi sa životom koji je vodio pre kobne večeri.

Šta je betonski stub radio u rupi na putu? Ima li krivca za Lazarovu tragediju? On ga ne traži. Sve što želi je da opet bude onaj stari!

Izvor: Espreso.co.rs