Poznati pevač bio je očajan kada se njegova, do tada zdrava supruga, borila za život!

Popularni pevač Aco Pejović često govori o svojom porodici i deci koju ima sa suprugom Biljanom. Međutim, u njihovim životima nije bilo sve idilično, jer je ona preživela pravu agoniju pre sedam godina, kada joj je zdravlje u jednom danu bilo narušeno.

Jednom prilikom Aca se kroz suze prisetio životne drame kada mu je supruga Biljana bila na ivici smrti.

– Biljana je bila zdrava žena, nikad nije imala problema, nije ni znala da ima te aneurizme. To je kao jedan balon koji se stvori na krvnom sudu, ona je imala to urođeno i to dve na očnim aortama. Tri dana se žalila da je glava bolela, ali ništa nešto drugačije nego inače. Taj dan samo se srušila u amfiteatru pred studentima dok je držala predavanje i odmah su je odveli u Urgentni centar. To iščekivanje tamo, dok ona leži na stolu, ću zauvek pamtiti. Te ružne scene koje čovek mora da gleda, kako iznose svakih pola sata po jedno telo u crnim kesama, samo sediš i čekaš i prolazi ti kroz glavu da doktor izađe i kaže tebi “to je to”. Tad sam zvao, pošto imam puno prijatelja doktora sa kojima se družim, i odmah su mi pritekli u pomoć. Doduše jedna mlada doktorka me je uvela unutra, tad nisam znao uopšte šta su aneurizme, bila je mlada pa mi je delovala neiskusno, ali ne zameram joj. Ona je rekla, da se ona pita, ona bi je ostavila da je prati do ujutru, što bi bilo 100 odsto kobno za nju, jer je morala odmah na operaciju. Od 1.000 jedno preživi, kad pukne aneurizma, to su mi kasnije rekli. Onda je došao moj prijatelj i doktor Zoran i brzo su je prebacili na neurohirurgiju i tu je doktor Tasić prihvatio i danas sam mu zahvalan kao bratu. To se sve dešava u 12 uveče – pričao je pevač, pa nastavio:

– Te večeri ne mogu zaboraviti, cela srpska estrada je bila kod mene. Tad sam shvatio da su mi pravi prijatelji, pokazali su mi ljubav i poštovanje. Toliko su mi snage dale kolege, od Cece, Brene, Bobe, Zorice i Kemiša, Bekute i Mrke, Žike Jakšića, Raka Marić, Lukas, Tropiko, ne znam ko nije bio u Urgentnom uz mene, došli su svi u bolnicu. Bilo je 150 ljudi od toga 70 odsto sa estrade. Sećam se, kreću da je vode na operaciju i zovu moju decu da je vide, jer je to možda poslednji put da je vide. Šest i po sati je trajala operacija, mi smo ostali do 7 ujutru u Urgentnom – ispričao je Pejović te dodao da je nakon operacije krenula nova borba za Biljanin život.

– Posle operacije bilo je užas videti je kako leži obrijane glave, sa rezovima. Posle toga užas je bio klincima objasniti šta su mogući scenariji. Nisam dozvolio nikome da mi dolazi kući, hteo sam da budem sam sa svojom decom, i onda sednem, zagrlim ih i kažem – možemo da ostanemo bez mame, ali sve to prođe, izdrži nekako čovek. Sve vreme mi je bila na pameti ta Cecina pesma “Živ se čovek na sve navikne”. Te prve večeri, od stresa ili čega već, desi se da starija ćerka ima neko trovanje, spava u kupatilu pored šolje. Srednja ima problem sa zubom, najmlađa dobije temperaturu u pola noći. Zovem doktora da da infuziju starijoj ćerki i onda kad ih smestim u krevet, odem u svoju sobu i iz sve glasa se derem i vrištim i molim Bilju da ne umre i da me ne ostavi – ispričao je Pejović.

On je je tada otkrio koliko je Biljani bilo teško da se oporavi, ali porodica je sve vreme bila uz nju.

– Tri meseca nakon operacije traje njena borba. Prvih mesec dana pričala je nepovezano, ljudi posle toga ponovo uče da pričaju, da hodaju. Ona jako voli muziku i onda sam joj puštao Merlina, nema ona pojma gde je, ali pevuši. Kad je mogla da ustane, uzmem je pa onako plešemo po bolničkoj sobi. Ona se ne seća ničega, ali pleše. Ta tri meseca u njenom životu su izbrisana u njenom pamćenju. Kad je došla kući nije znala gde se nalazi. Nepovezano je pričala stalno, često sam zvao doktora da vidim da li je to normalno i do kada bi moglo da traje. Puno sam išao u crkvu i molio se, i mislim da mi je to pomagalo, nalazio sam tamo mir. “Vratila se” kad je doživela blagi šok jer je videla kako izgleda, pogledala se u ogledalo i rekla nam: “Pa dobro, mamu vam vašu, pa je l’ vidite na šta ličim, što mi niste bar obrve i nausnice počupali?”. Mi smo se smejali, tu se brinemo da li ćeš preživeti, a ti brineš o nasunicama – otkrio je pevač.

Aco Pejović istakao je da ga je ova situacija promenila.

– Bilo je jako teško, jesam grcao uveče kad sam sam, hoću da se ugušim od suza, jer mi se život promenio u toku noći. Ali nisam dozvoljavao da se stalno plače i pada. Najmlađa ćerka je tad rekla Bilji kako je ne voli i onda smo to tumačili kako, zašto. Sad kad je odrasla je priznala da je to rekla u afektu, jer je to za nju tada značilo da mama hoće da je ostavi. Mnogo puta sam rekao, takvo iskustvo ne bih poželeo najvećem dušmaninu. Sva ta briga, buđenja u toku noći, pa stres kad telefon zazvoni ujutru, onda se spremaš šta ćeš ako bude najgori scenario, šta ćeš deci da kažeš. U tom momentu je najbitnije da budeš pribran i da se boriš, da ne poklekneš. Mislim da je nju spasila ljubav i molitva svih ljudi koji su brinuli za nju – rekao je Pejović te dodao:

– Od tad sam promenio mnoge stvari, imao sam ljude sa kojima nisam govorio, bio sam prgav, ali sam od tad spustio loptu i izmirio se sa svim ljudima. Pružio sam im ruku i mislim da je praštanje jedna vrhunska hrišćanska osobina i da treba da praštamo. Život je previše kratak da bismo ga koristili za ljutnje i mržnje.

Izvor: Stil.kurir.rs

Na filmu je debitovao 1982. godine, ulogom u filmu Progon

Žarko Laušević je srpski jugoslovenski glumac.

Žarko je diplomirao glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Bio je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, gde je ostvario uloge u velikom broju predstava. Na filmu je debitovao 1982. godine, ulogom u filmu Progon. Iste godine ostvario je značajne uloge u filmovima Savamala i Direktan prenos. Vrlo brzo je dobio jednu od glavnih uloga u TV seriji Sivi dom (1984), koja mu je donela veliku popularnost.

Nakon toga, igrao je uloge u više od dvadeset filmova i televizijskih serija, među kojima su: Šmeker (1985), Svečana obaveza (TV) (1986), Dogodilo se na današnji dan (1987), Oficir s ružom (1987), Braća po materi (1988), Boj na Kosovu (1989), Original falsifikata (1991), Bolje od bekstva (1993), Kaži zašto me ostavi (1993), Nož (1999).

Dana 31. jula 1993. godine, Žarko i njegov pet godina stariji brat Branimir, zvani Mili, napadnuti su od grupe huligana u blizini podgoričkog lokala „Epl”. Tom prilikom je Žarko iz svog pištolja CZ-99 usmrtio napadače Dragora Pejovića i Radovana Vučinića, a teško ranio Andriju Kažića, dok je ovaj prilazio da se pridruži napadačima. Osuđen je na 13 godina zatvora zbog dvostrukog ubistva.

Ta je presuda, nakon žalbi, potvrđena 1994. godine. Kaznu je izdržavao u Spužu i Požarevcu. Nakon ukidanja presude od strane Saveznog suda, po ponovnom pretresu februara 1998. godine, kojim je predsedavala sudija Svetlana Vujanović, izrečena mu je kazna od 4 godine zatvora zbog dvostrukog ubistva u prekoračenju nužne odbrane. Budući da je u tom trenutku već izdržao 4,5 godine, pušten je na slobodu.

Ubrzo nakon toga je napustio zemlju i nastanio se u Njujorku, u SAD.

Vrhovni sud Crne Gore je, po žalbi tužioca 30. marta 2001. godine, tu odluku o kazni preinačio i izrekao kaznu od 13 godina zatvora.

Dana 3. jula 2009. godine, saopšteno je da je Laušević uhapšen u Sjedinjenim Američkim Državama zbog boravka u SAD bez vize i da se razmatra njegova ekstradicija Srbiji po međunarodnoj poternici koja je raspisana 2002. godine na zahtev Trećeg opštinskog suda u Beogradu. Dana 14. septembra 2009. godine, sud u Njujorku doneo je odluku o ukidanju pritvora Lauševiću.

Godine 2011, objavio je knjigu Godina prođe dan nikad. Septembra 2013. iz štampe je izašla Druga knjiga.

Dana 29. decembra 2011, pomilovao ga je predsednik Republike Srbije Boris Tadić. Srpski pasoš uručio mu je 1. februara 2012. ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić u Njujorku.

O njegovom životu napravljen je film „Lauš” po ideji, scenariju i u režiji Branke Bešević Gajić, čija je premijera održana u februaru 2014. godine u Sava centru.

Posle više godina posetio je Srbiju i Crnu Goru u maju 2014. godine.

2014. godine je snimljen dugometražni dokumentarni film „Lauš“ koji govori o životu ovog velikog glumca. Premijerno je prikazan u Beogradu, a zatim i u Torontu, Njujorku, Sidneju i mnogim drugim gradovima. Žarka je glumio Andrej Maričić. 2016. godine su neki mediji objavili da bi Laušević trebao da glumi Stefana Nemanju u seriji „Nemanjići: Sjaj i senke“. Dragan Bjelogrlić je potvrdio da će Žarko biti Đorđe Karađorđević u seriji „Senke Balkana“. 1990. godine je bio Mato Herceg u filmu „Stela“, Aleksa Dačić u filmu „Kolubarska bitka“ i Aca u seriji „Zaboravljeni“. Uručena mu je Sterijina nagrada za likove Rastka Nemanjića i Svetog Save u predstavi „Sveti Sava“.

1987. godine je snimio filmove: „Oficir s’ Ružom“, „Dogodilo se na današnji dan“ i „Oktoberfest“ za koje je dobio Nagradu Car Konstantin u Nišu. Takođe su mu dodeljene: Zlatna arena u Puli za najbolju mušku ulogu u filmu „Oficir s’ Ružom“ i Nagrada lista Polet u Puli za najpoetičniji emotivni odnos koji je imao sa koleginicom Ksenijom Pajić u filmu „Oficir s’ ružom“. Glumac Žarko Laušević otac je troje dece, a njegova ćerka Asja privlači posebnu pažnju svojom lepotom.

Žarko je Asju dobio u prvom braku, sa Majom Laušević, sa kojom ima i sina Dušana.

Asja se 2014. godine udala za crnogorskog muzičara Nikolu Boškovića.

Pored Asje i Dušana, Laušević je u drugom braku sa suprugom Anitom dobio i ćerku Janu, za koju su njegovi naslednici iz prvog braka veoma vezani.

izvor: (blic.rs/espreso.co.rs)

Prelepa priča iz Baljvina u okolini Mrkonjić grada dokaz je da narodi podeljeni ratom u bivšoj Jugoslaviji ne moraju pod obavezno da se mrze.

S obzirom na to da su tamo većinsko stanovništvo Bošnjaci i Srbi, oni se nikada nisu napadali međusobno, već su se trudili da sačuvaju divne komšijske odnose.

– Primer je to svima, zemlja u malom. Ustvari, država kakva bi trebala biti. Lepo je u Baljvinama – ispričao je za cik.ba efendija Ilhan Šabić.

On je već šest godina u selu i bilo je čudno kad je došao, ali kaže da se na dobro brzo navikao.

– Ovde sam šest godina, naslušao sam se priča i prepričavanja, uverio sam se u to za razliku od mnogih mesta i ovde i u svetu, ovo je mesto zaista specifično.

– Ne bih rekao da je neko odbranio ovu našu džamiju već da je sačuvao, milovao je nežno i pazio. Kako naš bošnjački narod tako i komšije Srbi. Ne postoje dva dela sela, mi smo jedno i zajedno smo. Imamo jedan odnos na relaciji Srbi – Bošnjaci koji je za primer – rekao je efendija Šabić.

Po samom dolasku u službu susreo se sa ljubaznim komšijama.

– Moj dolazak u selo na službu prvi dan bio je ujedno i prvi odlazak u prodavnicu. Na dolasku u radnju pozdravljam prisutne sa “selam” i svi gromoglasno odgovaraju: “alejkum selam efendija, bujrum, dobrodošao”.

– Tek kasnije shvatam da su bila svega dva-tri muslimana od njih desetorice – kazao je efendija Ilhan Šabić.

– Suživot je ovde za sva prepričavanja i za sve medije – ispričao je efendija Ilhan Šabić iz Zavidovica.

(Izvor: Telegraf.rs)

Francuz koji je nasledio kuću od preminulih rođaka otkrio je neverovatnu riznicu zlatnih novčića i poluga vrednih nekoliko miliona evra. Blago je bilo jako dobro sakriveno ispod nameštaja i u kupatilu.

– Bilo je tu ukupno 100 kilograma zlata: oko 5.000 zlatnih komada, dve zlatne poluge od 12 kilograma i 37 zlatnih šipki od po kilogram.

Bilo ga je svugde po kući i toliko je dobro sakriveno da ga ni ja nisam uspeo videti – rekao je Nikolas Firfort, lokalni aukcionar, potvrđujući saznanja depeš novina. Firfort, koji je u kući bio da proceni vrednost nameštaja za novog vlasnika, izjavio je da je plen pronađen u kući vredan 3,5 miliona evra.đ

Blago je pronađeno sasvim slučajno kada je novi vlasnik pokušavao da pomeri nameštaj i kada je naleteo prvo na omanji kovčeg pun zlatnih novčića sakriven u unutrašnjosti jednog komada nameštaja.

Zatim je sledila boca viskija takođe puta novčića, pa su se dalje nizala otkrića jedno za drugim, sve dok nije stigao do džek-pota, odnosno do zlatnih poluga i šipki.
Kako se kasnije ispostavilo, zlato je kupljeno 1950. i 1960. godine a svi sertifikati o njegovoj kupovini takođe su pronađeni u kući.

Zlato je već rasprodati kupcima po Francuskoj i drugim zemljama, a pravi vlasnik bi sada mogao da ima ozbiljnih problema sa plaćanjem poreza.

Pored toga što je dužan da plati 45 odsto poreza za nasledstvo, moraće da plaća porez tri godine jer su njegovi preminuli rođaci sakrivali bogatstvo.

(Izvor: Espremo.rs / Kurir.rs)

Posle 50 godina braka, rekla mu je istinu

Suprug upitao svoju ženu sa kojom je 50 godina u braku da li mu je ikad bila neverna, ali nikad nije očekivao da će mu ona ovo reći.

“Marta, uskoro će biti 50 godina od kad smo se venčali, i postoji nešto što želim da znam. Posle svih ovih 50 godina, da li si mi ikada bila neverna?”

“Dobro Henri, moraću da budem iskrena s tobom… Da, bila sam ti neverna tri puta tokom ovih 50 godina… ali uvek s pravim razlogom.”

Henri je bio očigledno povređen priznanjem svoje supruge, ali je rekao: “Nikad nisam sumnjao. Da li možeš da mi kažeš šta si mislila pod tim “dobar razlog”?”

Marta je rekla: “Prvi put je bila kratkotrajna afera kada smo tek bili venčani, i bili smo na ivici da izgubimo našu malu kuću jer nismo imali novac za hipoteku. Sećaš li se one večeri kada sam išla da se vidim s bankarom i sledećeg dana te je obavestio da će kredit biti produžen?”

Henri joj je odgovorio o poseti s bankarom i rekao: “Mogu da ti oprostim to, spasila si našu kuću, a šta je bilo drugog puta?”

Marta ga upita: “Da li se sećaš kad si bio jako bolestan, ali nisi imao novac da platiš operaciju srca koja ti je bila neophodna? Pa, jedne večeri sam otišla kod doktora i on je uradio operaciju bez naknade.”

“To si uradila da bi mi spasila život, tako da ću ti svakako ovo oprostiti. Sad mi reci šta je bilo trećeg puta.”

“U redu”, kaže Marta. “Da li se sećaš kada si se kandidovao za predsednika svog golf kluba, pa ti je trebalo 73 glasa više…”

Henri se onesvestio…

izvor: (stil.kurir.rs)

Dragan Bjelogrlić oženjen je Majom i imaju dvoje dece, ćerku Miju i sina Alekseja. Mija je diplomirala na Fakultetu političkih nauka i postala diplomirani politikolog. Aleksej je upisao glumu, te krenuo tatinim stopama

Jedan od najuspešnijih srpskih glumaca Dragan Bjelogrlić prošao je kroz različite životne situacije, a put ka vrhu bio u je otežan i jednom od najvećih tragedija.

Jedna od njih zadesila ga je kad je bio tinejdžer, a od toga se i dan danas nije oporavio. Jednom prilikom je i otkrio o čemu je reč.

“Meni je, nažalost, otac umro kad sam bio pred maturom. Jedan od poslednjih razgovora koji pamtim s njim dok je ležao u postelji bio je upravo taj da treba da se bavim ozbiljnim stvarima u životu, i to je podsvesno uticalo na moj odabir građevine”. Nije baš najsrećniji ni zbog saradnje u projektu ,,Hajde da se volimo”, a koju je opisao: ,,Imao sam laganu prodaju duše u trećem Breninom filmu ‘Hajde de se volimo 3’. To je đavo malo dolazio po svoje. To je igranje za pare. To je opasno”. Da je do njega, kao gumicom bi izbrisao i iskustvo sa Nacionalnim filmskim festivalom u Novom Sadu, kad su ga neargumentovano prozivali zbog nestanka 800.000 evra. Poslednjih dana mu štošta zamera kolega Predrag Gaga Antonijević”, rekao je jednom prilikom Bjelogrlić.

Podsetimo, Dragan Bjelogrlić oženjen je Majom i imaju dvoje dece, ćerku Miju i sina Alekseja. Mija je diplomirala na Fakultetu političkih nauka i postala diplomirani politikolog. Aleksej je upisao glumu, te krenuo tatinim stopama.

izvor: (espreso.co.rs)

Objava Veljka Ražnatovića obišla svet

Veljko i Bogdana Ražnatović po drugi put će se ostvariti u ulozi roditelja, a njihov prvenac Željko će postati stariji brat. Iako je vest o prinovi obradovala sve, Cecin sin našao se u bolnoj situaciji koja je čitavu porodicu podigla na noge.

Objava Veljka Ražnatovića zabrinula je sve
Naime, Cecin naslednik našao se u veoma ozbiljnom problemu, a objava Veljka Ražnatovića otkrila je o čemu je tačno reč. Naime, Veljko se požalio pratiocima na društvenoj mreži Instagram da se neko osmelio da mu „ukrade“ identitet na Facebook-u i piše stvari koje prvencu estradne umetnice nikada ne bi pale na pamet.

-Fejsbuk nemam i profil VeljkoRaz je neka budala sa viškom vremena! Ko je u prilici neka prijavi, hvala – požalio se mladi Ražnatović.

Objava Veljka Ražnatovića je za tili čas postala viralna, a brojni pratioci odazvali su se i prijavili profil koji je, po svemu sudeći, lažan. Fanovi boksera u usponu apelovali su i na administratore pomenute mreže u nadi da će Veljkov problem biti što pre rešen i da se ovakve situacije više nikada neće ponoviti.

izvor: (paparazzo.rs/espreso.co.rs)

Noćna mora svakog vozača je da mu se automobil zaključa, a ključ ostane unutra. Ipak, bitno je da znate da nema razloga za paniku jer možete da dođete do ključa i to bez oštećenja automobila.

Isprobajte jedan od ova dva načina opisana u video.

POGLEDAJTE VIDEO:

POGLEDAJTE VIDEO:

(Izvor: Stil.kurir.rs)

Do dogovora nije došlo

Pevačica Jelena Krsmanović Marjanović (33), iz Borče, koja je ubijena pre 6 godina, naslutila je svoju smrt pesmom, koja je kasnije njoj posvećena, pisali su mediji pre par godina.

Jelena je posebno volela jednu pesmu, koju je pre 18 godina je napisao i komponovao beogradski kompozitor Ljubomir Ljuba Stefanović, a koju je otpevao forenzičar Nenad Šipka iz Centra za forenzička istraživanja (CFI).

– Rođaci ubijene Jelene su mi rekli da je često pevušila stihove pesme: “ Ne ljubi me samo jedno veče i ne voli za trenutak mali. Šta je tren za život ceo, ne ostavi pa da srce žali”. Oni su me kasnije zamolili da otpevam tu pesmu “Uzmi srce” i posvetim je Jeleni jer kroz nju iskazuju svu svoju bol zbog njenog ubistva – rekao je Nenad Šipka pre par godina.

“Uzmi srce”

Ne slušaj me pesme kad ti pevam, ne gledaj poklone i ruže

Prave stvari osetićeš dušom, uzmi srce kad ti ruke pruže.

Oseti me kad te gledam nemo, tiho Voleo te kao ja nije, nije niko.

Dođi meni voleću te dugo, stvoreni smo mi jedno za drugo.

Ne ljubi me samo jedno veče i ne voli za trenutak mali.

Šta je tren za život ceo, ne ostavi pa da srce žali.

Oseti me kad te gledam nemo, tiho

Voleo te kao ja nije, nije niko.

Dođi meni voleću te dugo, stvoreni smo mi jedno za drugo.

On je naveo da je Jelena poznavala autora pesme, a da je od Jelenine rodbine saznao da je joj je ona bila jedna od omiljenih.

– Rekli su mi da ju je često pevala. Na molbu njene sestre od strica Teodore Krsmanović i drugih rođaka, otpevao sam pesmu. Pesma nema nikakav biografski ton, ljubavna je, a porodicu je najviše dirnula strofa: “Šta je tren za život ceo, ne ostavi pa da srce žali” – rekao je za medije tada Šipka.

On otkriva i da je koncert u Jeleninu čast, koji je bio zakazan za 18.oktobar 2018. godine u centru “Sava” propao, jer njegova ideja nije podržana.

– Kontaktirao sam sa Sašom Popovićem kako bi nas podržao “Grand“ i razmenili smo neke mejlove, ali do koncerta nije došlo. Ja sam morao da otkažem termin zakazan za 18. oktobar – dodao je sagovornik, koji je radio i forenzička istraživanja ubistva Jelene Marjanović.

Šipka je rekao da veruje da porodica Krsmanović i dalje verovatno želi da se održi koncert u Jeleninu čast i da bi se on odazvao pozivu da otpeva pesmu posvećenu ubijenoj pevačici.

– Ne znam šta se dalje dešava na tom polju. Bilo je planirano da novac od koncerta ide Jeleninoj ćerki Jani, da se uplati na neki račun i da ona sa njim može da raspolaže kada postane punoletna -ističe Šipka i dodaje da od celog projekta on nije imao nameru da ima bilo kakvu korist već da je, naprotiv, doživeo velike neprijatnosti.

izvor: (objektiv.rs/espreso.co.rs)

Svako ima granicu.

Kancelarijski posao je često vrlo stresan, a pogotovo kada imate šefove koji ne razumeju da maltretiranje nije deo njihovog posla. U takvim situacijama, odlazak na radno mesto i boravak tamo postaje noćna mora i pravo mučenje.

Međutim, ljudi nemaju izbora i trpe sve samo da bi mogli da prežive. Ovaj snimak govori o radnicima koji jednostavno više nisu mogli da istrpe.

Dakle, na početku snimka vidite ženu kojoj je šef bacio papire na pod. Ona ih je pokupila i krenula dalje, a onda je zastala i verovatno pomislila: “E, sad je dosta!” Uostalom, pogledajte njenu reakciju i neke druge ljude koja su pod jezivim stresom doživeli i srčane udare:

izvor: (srbijadanas.com)

Posuđe prema kineskom verovanju simbolizuje bogatstvo i porodicu. Ako jedete iz okrnjenih tanjira, podsvesno prizivate probleme u svoj život.

Prema smernicama Feng Šuija i narodnim verovanjima, ove stvari je bolje ne držati u kući. Navodno, one donose nesreću ili zadržavaju lošu energiju u kući. Ovih sedam predmeta posebno se smatra lošim, jer mogu da donesu svađe i nemaštinu.

Slomljeni sat
Prema Feng šuiju, slomljene stvari uopšte treba izbaciti iz kuće, a posebno slomljene satove. Oni navodno ukazuju na nesrećne događaje u budućnosti.

Crna vrata
Kinesko verovanje kaže da crna vrata prizivaju lošu sreću u vaš dom, ali ne i ako su okrenuta prema severu.

Stari kalendar
Ako niste okrenuli stranicu na trenutni mesec ili vam je oznaka za datum ostala na pogrešnom mestu, to nije dobro, kaže staro praznoverje. Kalendar je simbol prolaznosti vremena, a ako ga koristite na pogrešan način, to navodno može negativno da utiče i na vaš život.

Slomljeno suđe
Posuđe prema kineskom verovanju simbolizuje bogatstvo i porodicu. Ako jedete iz okrnjenih tanjira, podsvesno prizivate probleme u svoj život. Zato čim nešto napukne, odmah bacite.

Kaktusi i biljke s trnjem (osim ruža)
Unose negativnu energiju u dom.

Mrtve biljke
Isto kao i veštačko cveće, smatra se da donosi lošu sreću, pa prema Feng šuiju, i to treba izbaciti iz kuće što pre.

Bršljan
Staro je verovanje da otrovni bršljan koji puzi uz kuću donosi nesreću.

Donosimo vam neke savete Baba Vange za život u blagostanju

Baba Vanga je čvrsto verovala u ova pravila za prizivanje blagostanja u kući:

Da bi sreća posetila kuću, držite u svom domu strani novčić kao talisman, ali samo u srebrnoj boji;

Da bi u životu sve išlo kao “po loju”, sačekajte mlad mesec i ispremeštajte nameštaj po svojoj kući;

Nikada ne bacajte polupojedene komade hleba ako ne želite da izgubite svoju sreću. Komadi hleba, čak i pokvareni i osušeni, ne treba bacati, inače će bogatstvo napustiti kuću. Bolje hraniti životinje ili ptice;

Ako vas je sreća napustila, potrebno je da sipate so na sve prozorske daske u kući. I neka leži dok se sreća ne vrati. Posle toga, biće potrebno, se so pomete (nikako je rukama ne smete dodirnuti), stavi u kesu i odnese daleko od kuće, gde ćete je zakopati;

Ako si nekome rekao za svoju sreću, treba tri puta da kucneš u nešto drveno i tri puta pljuneš preko levog ramena da te đavo ne bi čuo;

Ako se spotaknete o desnu nogu, to znači da je nevolja blizu. Da biste je izbegli, potrebno je tri puta da gazite desnom nogom o zemlju i kažete: „Idi u zemlju nevoljo, dalje od mene“. Ako se spotaknete o levu nogu, to obećava sreću;

Ako vas je novčana sreća napustila, stavite malu količinu mahovine ispod tepiha u vašoj kući, novac će početi da dolazi;

Zaduživanje i pozajmljivanje, kao i brojanje novca moguće je samo do podneva. Ako to uradite uveče, onda nećete imati novca.

Ako želite da poklonite nekome novčanik, obavezno u njega stavite novčanicu ili novčić – tada će vaš poklon doneti dobro onome kome ga poklonite, a novac će se naći u njegovom novčaniku. Da, i vaše blagostanje će rasti;

Nakon zalaska sunca, ne preporučuje se prebacivanje novca iz ruke u ruku, inače možete postati siromašniji. Bolje je staviti novac na sto ili čak baciti na pod, da bi ga pokupio onaj kome ga date;

Ne bi trebalo da stavljate ključeve ili šešir na sto, ili da sedite na stolu – to sluti na siromaštvo!

Ako se ogledalo razbije u kući, da biste izbegli nevolje, isperite njegove delove vodom i zakopajte ih u zemlju. Ako u prostoriji u kojoj visi ogledalo, nekome dugo nije bilo dobro, ili su se tamo posvađali, ili se desila neka nevolja, ogledalo se mora obrisati svetom vodom;

Nikada ne ostavljajte nož zaboden u hleb ako ne želite da upoznate siromaštvo, glad i oskudicu;

Ni u kom slučaju ne dajte siromašnima novac koji ste dobili za kusur pri kupovini soli ili hleba – inače se i sami možete naći u siromaštvu. Takođe, nemojte davati poslednju sitnicu koja je ostala u novčaniku;

Nakon što nabavite novi novčanik, stavite skupocjeni zlatni nakit tamo na kratko. Tada će doći bogatstvo i biće veliki novac…

izvor: (stil.kurir.rs)

Kejsi se vraćala s posla kada ju je na pešačkom prelazu na jednoj od prometnijih ulica udario automobil

Vrlo neobična situacija dogodila se sa doktorkom Kejsi Preston iz Sakramenta koja je prošle godine preminula. Zapravo, tako bar ona vidi svoj “slučaj” oživljavanja iz mrtvih, budući da je prema kostatacijama kolega oko 40 sekundi provela na “drugoj strani”.

Kejsi se vraćala s posla kada ju je na pešačkom prelazu na jednoj od prometnijih ulica udario automobil. Od siline udarca udarila je glavom u beton i počela je da krvari.

Doktori su došli za nekoliko minuta i transportovana je kolima hitne pomoći u bolnicu. Nakon incidenta je rekla da se od sudara ničeg ne seća sve do momenta kada je otvorila oči u bolnici. Iako ona ne radi u toj bolnici, neke kolege je znala od pre i zvala ih je da joj ispričaju šta se dogodilo.

Kejsi se polako ali sigurno oporavljala ali osećaj da je bila van svog tela nije je napuštao. Štaviše, rekla je da se jasno seća šta je videla dok je umirala.

– Kako su mi rekli, preminula sam na manje od 60 sekundi u kolima hitne pomoći. Tamo su me reanimirali i bogami, jedva su me vratili. Ono čega se sećam je da sam tada bila na nekom mestu koje se verovatno definiše kao raj ili nešto slično. U svakom slučaju ništa nisam doživela od onog što se priča. Niti sam videla poznata lica iz prošlosti, ljudi kojih nema, niti sam čula muziku, cvrkut ptica, beli brisani prostor i svetlost. Moje iskustvo je potpuno drugačije – kaže Kejsi za CBSN Sakramento.

Dok naglašava kako je ubeđena da se čovečanstvo laže o “lepoti i harmoniji” života to jest osećaja lebdenja duše posle smrti, Kejsi dodaje da je to verovatno da bi ljudi lakše podnosili činjenicu da će jednom umreti.

– Dok sam bila mrtva, videla sam neke zelene predele i ljude koji plaču. Svuda su bila neka tužna, depresivna meni potpuno nepoznata lica. Neki su mi pružali ruke, pokušavali da me dodirnu. Videla sam neku prašinu, pesak, i livade pune nekih insekata. Nikakvu muziku nisam čula, niti sam neku harmoniju doživela. Ništa. Samo neka tužna lica koja mi rukama nešto govore – kaže Kejsi.

Neki ljudi su joj na Fejsbuku u polušali napisali da je možda bila u paklu, ali ona to odlučno negira.

– Mrava u životu nisam zgazila, to mogu da potvrde svi koji me znaju. Nikakva zlodela nisam činila, od malena imam misiju da pomažem ljudima i usrećujem ih. Valjda sam zato i doktorka – kaže ona.

izvor: (espreso.co.rs)

Jedna od najzdravijih voćki na svetu je limun, a zbog svojih benefita po zdravlje i izgled koristi se u mnogim receptima.

Limun je odličan za detoksikaciju tela, zbog čega mnogi vole da ispijanje limunade, ali zapravo, sok limuna nije najbolji način da izvučete sve zdrave nutrijente iz ovog voća.

Najbolja varijanta jeste smrznuti limun, i to konzumiranje zajedno sa korom, jer je ona zapravo najzdraviji deo ovog tropskog voća.

Naučnici su otkrili da kora limuna može značajno da poboljša imunitet, a sadrži materije koje sprečavaju rak, regulišu holesterol, leče infekcije i izbacuju parazite i bakterije iz tela, piše HealthyDefinition.com.

Neki od najznačajnijih benefita limuna:
– Sprečava stmu
– Jača imunitet
– Bori se protiv upale
– Detoksikuje jetru i bubrege
– Reguliše krvni pritisak
– Sprečava rak
– Pomaže lečenju anksioznosti i depresije

Ako je verovati nedavnom istraživanju, limunova kora sadrži 5 do 10 puta više vitamina od samog voća, a dokazano je i da može da uništi ćelije raka debelog creva, pluća i dojke. Ono što je najvažnije jeste to što materije iz limuna i njegove kore uništavaju samo maligne ćelije, dok zdrave ćelije organizma ostaju zaštićene.

Lekar i nutricionista Merilin Grenvil tvrdi da kora mnogih voćki može da vam poboljša zdravlje. Budući da je kora veoma gorka, Grenvil preporučuje da limun zamrznete, a zatim sameljete zajedno sa korom, semenkama i pulpom. Tako izrendan limun dodajte u čaj, smuti, supu, salatu, desert i zaštitićete se od opakih bolesti, kažu naučnici.

Veoma je važno da limun dobro očistite od prljavštine i pesticida pomoću jabukovog sirćeta.

(Izvor: kurir.rs)

Nekadašnji član benda Urbana gerila, koji već 30 godina živi u Britaniji, prisetio se epizode sa srpskih protesta u Londonu, povodom NATO bombardovanja 1999. kada je čuo rečenicu koju nikada neće zaboraviti.

Prema statusu koji se pojavio na Fejsbuku, a onda počeo da kruži internetom, njemu je tada prišla Engleskinja, koja je bila sa svojom maloletnom ćerkom.

Žena mu je zatražila da joj objasni šta se to događa u Srbiji, izražavajući sumnju da stvari nisu onakve kakvim ih prikazuju na inostranim televizijama. Na njegovo pitanje šta je buni, odgovorila mu je da je povod bio razgovor s njenom ćerkicom, koji je upravo vodila.

“Pitala me je zašto se bombarduju Srbi, a ja sam joj rekla da je to zato što su zli”, ispričala je ona. Dete je tada pitalo jednu krajnje logičnu stvar: “Pa, ako su oni zli, zašto oni nas ne bombarduju?“.

(Izvor: Bktvnews.com)

Naime, nije išao na gore, već se spuštao 50 metara ispod površine zemlje, gde se zapravo i skrivalo sklonište za slučaj napada atomskom bombom, a koje je bilo opremljeno da može bez problema da se živi 3 meseca u njemu, bez izlaska napolje…

Penzionisani brigadir Zlatko Cišper, objasnio je da se specijalizovana stanica Petrova Gora prostire na 2.000 kvadratnih metara uz čitav niz prostorija – električna centrala, kuhinja, ostave, prostorije za spavanje, prostor za dekontaminaciju.

Sve prostorije su odvojene pregradama i vratima sa udarnim ventilima za slučaj pada atomske bombe, a u izlaznom delu se nalaze betonska vrata od 40 tona, konstruisana da razbiju i zaustave čak i talas nuklearnog udara.

POGLEDAJTE VIDEO:

Filmovi koji su, nema sumnje, ostavili neizbisiv trag u jugoslovenskoj kinematografiji jesu “Lude godine”, “Došlo doba da se ljubav proba”, “Žikina dinastija”, “Kakav deda, takav unuk” i mnogi drugi u kojima je proslavljena glumica Jelena Žigon tumačila lik Jelene Todorović, Milanove supruge i prije legendarnog Žike Pavlovića

Ponos srpske kinematografije, glumica Jelena Žigon, poznatija kao Jelena Todorović, prija Žike Pavlovića iz serijala “Žikina dinastija”, “Lude godine”, “Kakav deda takav unuk” umrla je 2018. godine u Beogradu, posle kraće i iznenadne bolesti.

Jelena je važila za pravu beogradsku damu, ali i za jednu od najlepših glumica na našem područiju. Njenu naklonost je uspeo da dobije Steva Žigon, sa kojim je bila u braku i dobila dvoje divne dece, Ivanu i Nikolu.

Filmovi koji su, nema sumnje, ostavili neizbisiv trag u jugoslovenskoj kinematografiji jesu “Lude godine”, “Došlo doba da se ljubav proba”, “Žikina dinastija”, “Kakav deda, takav unuk” i mnogi drugi u kojima je proslavljena glumica Jelena Žigon tumačila lik Jelene Todorović, Milanove supruge i prije legendarnog Žike Pavlovića.

Međutim, dok je glumica Ivana Žigon bila poznata široj javnosti i često je bila prisutna u medijima, njen deset godina sin Nikola retko se eksponirao. Nikola je slikar, koji je svoja dela osim u Srbiji izlagao i širom Evrope i Amerike, a iako se o privatnom životu njegove majke Jelene nije znalo mnogo, upravo on je jednom prilikom otkrio da je glumica zapravo imala kraljevsko poreklo.

Jelena je Nikolu rodila u Ljubljani, a ime mu je dala po crnogorskom kralju Nikoli I Petroviću čiji potomak je bila.

– Ja sam pola slovenačkog, pola crnogorsko-srpskog porekla. Prezime Žigon vuče francuske korene. Navodno je neki Žerar Žigon, Napoleonov vojnik, ostao da živi u glavnom gradu Ilirske provincije Ljubljani… Moja majka je od oca Jovanovića iz Bajine Bašte, a njena majka od Martinovića sa Cetinja, bila je u srodstvu sa kraljem Nikolom, po kome sam dobio ime – ispričao je Jelenin sin Nikola svojevremeno u jednom intervjuu, koji je preneo Blic.

Porodica Žigon se nakon preseljenja iz Ljubljane u Beograd uselila u kuću na Senjaku, gde su Jelenina i Stevina deca, Ivana i Nikola, odrasli.

izvor: (espreso.co.rs)

U ljudskoj prirodi je da se bojimo smrti i teško nam je da govorimo o njoj ili da joj prisustvujemo. Međutim, možda upravo ljudi na samrti razumeju smrt puno bolje nego mi i mogu da nam pruže utehu, prenosi avaz.ba.

Patriša Pirson, novinarka i autorka knjige “Otvaranje vrata raja: Istraživanje priča života, smrti i šta dolazi nakon nje” opisuje rezultate svojih istraživanja na temu “prelaska na drugu stranu “.

– Pošto sam u roku od 9 nedelja izgubila i sestru i oca, posvetila sam se istraživanju onoga što se događa nakon smrti. Intervjuisala sam na desetine ljudi koje profesija vezuje za neizlečive pacijente, kao one koji su doživeli posebna iskustva sa samrtnicima pa i sa onima koji su se “vratili iz mrtvih”, odnosno, doživeli kliničku smrt.

Shvatila sam da ljudi spoznaju kada im kucne poslednji čas. U periodu od 72 sata pred smrt, oni počinju da govore u metaforama o putovanju. Terminologija je različita pa tako jedni traže svoje cipele, drugi avionske karte, a treći ponavljaju kako “žele da idu kući”, a zapravo su već kod kuće.

U trenucima dok je ležala na samrti, moja sestra, obolela od raka dojke, ponavljala je uporno “ja ne znam kako da odem“, a čak je spominjala i neke “nesrećne stjuardese.”

Bolničarka Megi Kalanan, koja je radila u Centru za palijativnu negu u Virdžiniji, navodi pitanje jednog pacijenta obolelog od raka pankreasa, postavljeno u samrtnom času: “Zna li moja žena sve u vezi sa pasošem i kartama?”

Meri je skovala i poseban termin “svest o bliskoj smrti” i koristi ga u svojoj knjizi “Konačni darovi: razumevanje specijalne svesti i potrebe umirućih i komuniciranje sa njima”. Kalananova je bila u situaciji da neguje stotine pacijenata sve do smrti i smatra da vizije putovanja njenih pacijenata nisu puka slučajnost.

Ljudi neposredno pred smrt vide preminule članove porodice. Samrtnici često imaju “priviđenja” za koje zdrave osobe veruju da su prosto efekat jakih analgetika koje pacijenti uzimaju.

Međutim, da li je tako? U jednoj velikoj internacionalnoj studiji, koju su proveli psiholozi dr Karlis Ozis i dr Erlendur Haraldson sa Islandskog univerziteta, ustanovljeno je da većina pacijenata koji su još uvek svesni nekih sat vremena pred smrt, vidi svoje voljene koji su preminuli, bez obzira na to jesu li primali takve lekove ili ne. Studija je obuhvatila osobe iz potpuno različitih kultura – iz SAD i Indije.

Kada sam razgovarala s pacijentkinjom Odri Skot (84), koja je umirala od raka, pričala mi je kako joj u posetu dolazi njen (usvojeni) sin Frenki, inače, preminuo nekoliko godina pre toga. On je, prema njenim rečima, mirno sedeo u fotelji pored nje kad god bi “došao”.

U nekim slučajevima, ljudi vide članove porodice i prijatelje za koje nisu ni bili svesni da su umrli. Među prvim detaljno istraženim izveštajima o vizijama pred smrt, našao se i slučaj žene koja je umirući na porođaju rekla svom doktoru u jednoj dablinskoj bolnici kako pred sobom vidi preminulog oca.

Zatim je videla nešto što ju je zbunilo: “Vida je s njim.” Ponavljala je to, a Vida je bila njena sestra, inače preminula tri nedelje pre toga. Međutim, informacija da je Vida umrla bila je skrivena od samrtnice.

U našoj kulturi je “bela svetlost” postala pomalo i kliše. Međutim, istina je da samrtnici opisuju taj doživljaj svetlosti i kao mudrosti ili ljubav. Pacijenti koji su imali iskustvo bliske smrti, a ostali svesni – prilikom srčanog udara, na primer, kažu da su se osećali “skoro samleveni” jačinom emocionalne snage tog svetla.

Dr Ivona Kajson, koja je preživela avionsku nesreću, kaže da je tu svetlost doživela kao apsolutnu ljubav majke prema detetu: – Osećala sam se kao novorođenče na majčinom ramenu. Beskonačno sigurna. Bilo mi je kao da sam vekovima bila izgubljena, a onda konačno pronašla put do kuće.

Čak i u slučaju iznenadne smrti, samrtnici se mogu oprostiti od nas. Zaista me je iznenadilo kad sam otkrila da studija za studijom potvrđuje da je oko polovina ispitanika osetila prisustvo svojih voljenih – bilo u trenutku smrti, ili nešto kasnije. To se dogodilo i u mojoj porodici.

Otac uopšte nije bolovao već je umro iznenada, usred jedne noći 2008. godine. Moja sestra Katarina bila je budna više od 150 kilometara daleko od njegove kuće, a ipak je u svojoj spavaćoj sobi iznenada osetila nečije prisustvo i ruke kako je nežno dodiruju po glavi.

Ispunili su je zadovoljstvo i radost i to toliko snažno i neobično da je ispričala čitav doživljaj sinu pre nego što su uopšte saznali da nam je otac preminuo.

Psihijatri nazivaju ove slučajeve “halucinacije žalosti”, ali nauka takva subjektivna iskustva još uvek nedovoljno razume. Svakako još nije objašnjeno otkuda nam takvi doživljaji pre nego što saznamo da nam je neko umro.

Jedan čovek mi je ispričao svoj doživljaj iz detinjstva: jednog jutra sišao je na doručak, kao i obično, i video tatu kako sedi na svom mestu i čita novine, a onda ga je majka šokirala rekavši mu da je otac umro.

– Ali ja ga vidim, eno ga, sedi tamo! – rekao je i u tom trenutku vizija oca je nestala. Samo 5 odsto ovih iskustava su vizuelna, zaključuje u svojoj studiji dr Majkl Barbat, lekar u bolnici “Sen Džozef” u Auburnu, u Australiji.

Većina se odnosi na osećaj prisutnosti, i to ne nekog prolaznog, neke senke, već živog prisustva, vrlo konkretnog prisustva koje ljude podstakne da hitno pozovu nekog telefonom, da okrenu automobil u drugom pravcu, da se u trenutku rasplaču. To se može dogoditi u trenutku smrti drage osobe, ali nakon nekoliko nedelja ili čak godina kasnije.

Karen Simon, izvršna direktorka marketinga iz Toronta, priča o svom doživljaju 1 hladne noći šest nedelja nakon smrti oca: – Vozila sam autoputem, a na suvozačevom mestu se stvorio tata.

Mogla sam da osetim kako se namešta u sedištu. On je uvek sedeo na karakterističan način, nagnut na levu stranu. Vozio se tako sa mnom petnaestak kilometara. Doživljaj je bio neverovatno realističan i mene je potpuno promenio.

I živi mogu da dožive smrt. Istraživanje psihijatra dr Rejmonda Modija iz 2010. godine pokazuje da i živi mogu zajedno sa samrtnikom da dožive osećaj da ulaze u “svetlost”. Ovaj psihijatar je, inače, autor revolucionarne knjige iz 1975. godine pod naslovom “Život posle života”, a njegov je i poznati termin “doživljaj bliske smrti”.

Psiholog u ustanovi za palijativno zbrinjavanje na Floridi dr Kejtlin Dauling Sing primetila je da ljudi na samrti deluju kao da zrače, a oni spominju i kako “hodaju kroz sobu osvetljenu lampama” ili kako im “telo puni sunčeva svetlost”. Ponekad, na trenutak, to dožive i članovi njihovih porodica.

Psiholog dr Džoan Borisenko, na primer, opisala je kako je to doživela u trenutku kad joj je umrla majka. U 81. godini majka joj je preminula u medicinskom centru Bet Izrael u Bostonu, a Džoan kaže kako se prostorija ispunila sjajnom svetlošću koju su videli i ona i njen sin i kako su oboje posmatrali kako se majka spektralno izdiže iz tela.

Upravo ljudi na samrti razumeju smrt puno bolje nego mi i mogu nam pružiti utehu, samo kad bismo mi mogli da čujemo ono što pokušavaju da nam kažu.

(Izvor: Telegraf.rs / Avaz.ba)

Beba je poslata na lečenje u specijalizovanoj ustanovi u gradu Laknau

Porodilja iz grada Hardoija u Indiji rodila je bebu čiji je izgled potpuno zbunio sve, uključujući i doktore. Beba je sa leđa izgledala kao crna masa, jer je bila prekrvena gustom tamnom dlakom.

Novorođenčetu je “kosa” već prekrivala preko 60 posto tela, a porođaj je bio u utorak. Majka je primljena u bolnicu i nije bilo nikakavih komplikacija, ali kada su lekari izvukli bebu nisu mogli da veruju šta vide.

Dr Pankadž Mišra, rekao je da nikada nije video takav slučaj u svojoj karijeri dugoj 22 godine, prenosi indijski portal Times Now News.

Bebi je dijagnostikovan džinovski urođeni melanocitni nevus. To je stanje kože, pored dlake, karakteriše abnormalno tamna, nekancerozna mrlja na koži koja se sastoji od ćelija koje proizvode pigment, zvanih melanociti.

Beba je poslata na lečenje u specijalizovanoj ustanovi u gradu Laknau, a inače je rođena potpuno zdrava, ako izuzmemo ovo retko genetsko oboljenje.

Nekoliko meštana pohrlilo je da vidi novorođenče nakon što se proširila vest o njegovom nesvakidašnjem izgledu.

izvor: (Times now news/espreso.co.rs)

Incident se dogodio u sredu ujutro kada su pripremali grobnicu

U poljskom gradu Novi Sonč, blizu granice sa Slovačkom, dva grobara su upala u dečji grob i hospitalizovani su u teškom stanju.

Kako prenosi lokalni portal onet.pl, incident se dogodio u sredu ujutro kada su pripremali grobnicu, ali su iznenada izgubili svest i pali u raku.

– Kada su podigli poklopac grobnice, obojica su se iznenada onesvestili i srušili se unutra. Verovatno su se nečim otrovali – rekao je jedan od očevidaca.

Nakon nekog vremena na lice mesta izašli su vatrogasci, Hitna pomoć i policija.

– Kada smo stigli, jedna osoba je već bila u kolima Hitne pomoći. Druga osoba je pronađena bez svesti u zidanoj grobnici. Čovek je izvučen i počela je reanimacija. Vitalne funkcije su vraćene, ali pacijent nije povratio svest i prebačen je u bolnicu – rekao je Pavel Motika, zamenik načelnika vatrogasne službe u gradu.

Muškarci koji imaju 62 i 37 godina u međuvremenu su se, prema pisanju lokalnih medija, osvestili. Vatrogasci su navodno izmerili nizak nivo kiseonika u grobnici.

izvor: (onet.pl/espreso.co.rs)

Među podacima koji se nalaze na biometrijskim ličnim kartama je i broj ljudi čija lica imaju slične karakteristike kao vaše. Saznajte kako to možete da proverite.

Kad su nove, biometrijske lične karte, najavljivane građanima je bilo poznato da će se na njima nalaziti isti podaci koji su se nalazili na starim, papirnim dokumentima.

Međutim, jedan od brojeva koji se nalazi na vašem biometrijskom dokumentu otkriva koliko ima osoba u Srbiji čija lica, sudeći po fotografiji koja je u bazi MUP, imaju slične karakteristike kao vaše lice!

Postoje biometrijske lične karte s čipom i bez njega. Prednja strana obe vrste je ista. Na njoj se nalaze opšte informacije o određenoj osobi: ime i prezime, pol i datum rođenja, broj lične karte, kao i datum izdavanja, odnosno važenja dokumenta. Tu se nalazi i fotografija pojedinca, potpis, kao i policijska uprava koja ju je izdala.

S druge strane, na poleđini lične karte nalazi se jedinstveni matični broj građana, kao i mesto, odnosno zemlja rođenja. Onima koji imaju ličnu kartu s čipom, adresa stanovanja na poleđini lične karte ne piše, onoj drugoj grupi – piše.

Ipak, najzanimljivije podatke kriju poslednja tri reda lične karte.

Redovi na dnu služe za mašinsko očitavanje podataka, odnosno za očitavanje putem elektronskog čitača. Ima ih tri i u svakom postoji 30 karaktera, odnosno oznaka.

Na samom početku, ID označava da se radi o ličnoj karti ili na engleskom Identitiy Card, skraćeno ID. Zatim sledi oznaka zemlje koja je izdala dokument – SRB, koju prati broj lične karte. Nakon nje je prva kontrolna oznaka, pa jedinstveni matični broj građana (JMBG).

U drugom redu, nakon datuma rođenja, nalazi se druga kontrolna oznaka, zatim datum prestanka važenja dokumenta, a za njom još jedna kontrolna oznaka. Nakon nje se upisuje nacionalnost, a na kraju drugog reda nalazi se još jedna kontrolna oznaka.

U pitanju je cifra koja označava koliko ima ljudi u zemlji, koji imaju slične karakteristike lica kao osoba čiji je dokument.

Dakle, ukoliko želite da znate koliko ljudi liči na vas, samo bacite pogled na poslednju cifru u drugom redu, na poleđini lične karte.

Saznajte da li vaše lice na fotografiji ima jedinstveni oblik i karakteristike ili ima više ljudi koji, sudeći po fotografiji u bazi MUP, liče na vas.

MUP je počeo da izdaje biometrijske lične karte aprila 2008. godine. Do sada je izdato nešto više od četiri miliona ovakvih dokumenata.

Koliko je među njima onih koji liče na vas?

Život Šarlin iz SAD-a je visio o koncu. Umirala je nakon što joj je hirurg slučajno prerezao arteriju. Kaže da je izašla iz tela i ugledala predivnog anđela koji joj je rekao da ga gleda u oči i ne miče pogled. Poslušala ga je.

Ovo je njena ispovest koju prenosi portal guideposts.org:

„Šestoro moje dece rodila sam prirodnim putem, u udobnosti svog doma, tako da sam tačno znala šta treba da radim kada je na red došlo sedmo. Ali, nakon 35 sati trudova moj kućni lekar me je poslao u bolnicu. Bila sam u isto vreme razočarana i uplašena.

Moj suprug Majkl mi je pomogao da uđem u automobil i otišli smo do bolnice u Džekson Holu u Vajomingu. To je oko 13 kilometara od naše kuće u selu Teton. Sneg je bio toliko gust da je jedva video kuda vozi. Bol je postajao sve intenzivniji. Više nisam mogla da sedim.

Stigli smo u bolnicu i osoblje me smestilo u krevet. Sve oko mene je bilo nekako strano i sterilno. Moji ostali porođaji su bili prijatni, topli i brižni – esencijalna uja su isparavala u lampici dok me je Majkl držao za ruku.

Znala sam kada treba da se napnem. U bolnici sam samo gledala osoblje u belim uniformama dok užurbano hodaju pored mene. Svakih pola sata dali su mi nešto da podstaknu trudove. Osetila sam bebinu glavu kako pritiska karlicu. Ponavljala sam u sebi: „Pokušaj da se opustiš“ i „Dragi Bože, nisam sva svoja. Jesi li ovde? Onako kako si i u mojoj kući?“. Prišao mi je lekar i rekao da nema dobre vesti: „Morate na carski rez. Ne možemo više da čekamo.“

Nije bilo vremena za pitanja. Sestra me hitno odgurala u operacionu salu. Ležala sam i osećala se tako bespomoćnom. Uhvatila sam se za metalni okvir kreveta. Anesteziolog se nagnuo nada mnom i stavio mi masku na lice.

Polako sam treptala, pa zatvorila oči. Kada sam ih ponovno otvorila, pogledala sam dole. Ispod mene je bio panoramski prizor sale za operaciju. Tamo je bilo jako puno meteža, zvukova uređaja, zveckanja metalnih pomagala, mahnitih aktivnosti. „Ko je ta žena?“ zapitala sam se. „Šta se dogodilo s njom?“

Čula sam: „Ti ne bi trebalo to da gledaš“. Neki lik je stao ispred mene, ispunio mi je vidno polje. Anđeo – najlepši anđeo odeven u haljinu sa sedefastim krilima i morski plavim očima koje su me vukle da držim pogled na njima.

„Nemoj pomerati pogled s mojih očiju!“ Nisam ni trepnula. Gledala sam duboko u te oči i dopustila da me obuzme spokoj, kao talas. Odjednom se sve smračilo. Otvorila sam oči – beli plafon, jako svetlo… Naravno, to sam ja u bolničkom krevetu. Potražila sam pogledom anđela, ali videla sam samo medicinsko osoblje koje se okupilo u mojoj sobi.

„Gde je moja beba?“ pitala sam ih. „Je li moja beba preživela?“ Majkl je stajao pored mene držeći paketić. „Upoznaj Ajzaka Majkla“, rekao je. „Našeg zdravog dečačića“. Uzela sam ga u naručje dok mi je Majkl objašnjavao šta se dogodilo. Kada je lekar napravio rez, odsekao je i arteriju.

„Umirala si tamo na stolu, Šarlin“, rekao mi. „Dali su ti četiri transfuzije krvi kako bi te spasili“.

(Izvor: Stil.kurir.rs/24sata.hr)

Jedan čovek rešio je da kuću koja je već 30 godina stajala napuštena u kanadskoj provinciji Ontario ovekoveči objektivom svog fotoaparata.

Nije mogao ni da pretpostavi da će kuća koju je spolja nagrizao zub vremena, i koja deluje kao da će se svakog časa urušiti, čuva pravo blago- tragove porodičnog života iz prošlosti.

Kada je odškrinuo vrata kuće čovek je zanemeo, ispred njega magično se otvorio jedan drugi svet, svet prošlosti.

Sav nameštaj i stvari bili su netaknuti, a unutrašnjost je izgledala kao da je neko upravo ustao od stola i otišao u kratku šetnju.

(Izvor: Bktvnews.com/Srbijadanas.com)

Upoznao nas je dobro!

Amerikanac Čarls Kater koji je 2010. godine u Srbiju došao na odmor od dve nedelje i toliko se zaljubio u našu zemlju da je odlučio da se ovde i preseliti, posetio je Zagreb te iz svoje perspektive opisao razlike i sličnosti između Hrvata i Srba.

Kater, inače, na svom Jutjub kanalu redovno izveštava iz Srbije i Amerikancima koji ga prate daje uvid u svakodnevni život na drugom kraju sveta. Tokom života u Srbiji više puta je posetio i Hrvatsku, a pričao je sa studentima u Zagrebu i Osijeku.

Za njega, ljudi iz ove regije su istog mentaliteta – “ljubazni, gostoljubivi i prijatni”, a kaže kako je stekao utisak da su problem starije generacije, kako u Hrvatskoj, tako i u Srbiji.

Studenti su isticali da ove narode povezuje mnogo šta – ista muzika, jezik, mentalitet, hrana – i da će za nekoliko generacija stvari sigurno biti mnogo bolje. Katera je fasciniralo to kako na Balkanu žive zaista divni ljudi, a muče ih nesuglasice i međusobna mržnja. On je takođe zapanjen činjenicom da većina mladih u svim zemljama Balkana želi da ode u inostanstvo, uglavnom na Zapad, i smatra da je ovo vrlo tužno.

Kao problem svih zemalja bivše Jugoslavije koje je posetio naveo je korupciju, s obzirom na to da je iste stvari slušao od studenata u više zemalja.

Poredio je i sitne razlike u jeziku, a kao pozitivnu stranu Hrvatske u odnosu na Srbiju naveo je to što je primetio da ima znatn omanje kladionica.

izvor: (srbijadanas.com)