Prazne koverte na svadbama ili nekim drugim proslavama, za građane Srbije su poslednjih godina česta pojava. Danijela Nikolić (30) iz Niša nam je ispričala da je ona ovo doživela na svojoj svadbi. Mladenci i njihovi roditelji nakon svadbe, umesto para broje prazne koverte ili one u kojima je obični komad novinskog papira ili samo čestitka.

– Na njima nije bilo potpisa, bile su potpuno prazne. To stvarno nije u redu. Ja razumem da neko nema novca, ali ovo je bezobrazluk. Čuli smo da su se neki drugi mnogo lošije proveli. Nemoguće je otkriti ko je to od gostiju uradio. Obično je velika gužva, koverta se stavlja u kutiju za darivanje mladenaca tako da je to, zaista, teško utvrditi. Niko nikoga ne tera da daruje mladence, ali ove prazne koverte su baš ponižavajuće – ispričala nam je Danijela.

Nepisano je pravilo da rodbina i prijatelji treba da daruju mladence minimalno u vrednosti „stolice“ koja je za njihovo prisustvo plaćena, u proseku, između 25 i 150 evra. Bračni par Nikolić od 150 koverata u kojima je trebalo da bude novac od rođaka i prijatelja pozvanih na svadbu našao je 15 praznih, a u jednoj je bio obični papir pažljivo izrezan u veličini novčanice, da se na prvi pogled ne vidi da je prevara.

– Postoje naravno i izuzeci. I pored teške materijalne situacije, naši ljudi se trude da ispoštuju običaje, pa su spremni i da se zaduže – dodaje Danijela.

Kriza jeste, ali bi bilo poštenije odbiti poziv na svadbu, izviniti se i jednostavno reći: “Nemam para.” Oni koji vas pozivaju, sigurno bi to shvatili na dobar način. Ovako, sa praznim kovertama, sve ima predznak i nekulturnog i nepoštenog.

– Nama je najbitnije da smo se mi lepo proveli, a ove prazne koverte neka idu njima na čast – zaključila je Danijela.

Problem sa praznim kovertama za nekoga je bila i lekcija. Pored kutije za darivanje mladenaca postavljaju i dežurnog svata, najčešće mlađu devojku, koja od onih koji ubacuju kovertu, traži samo jedno – da na njoj napišu svoje ime.

(Izvor: Telegraf.rs)

Zločinci su Džejn dali sedativ hloroformom, a Barbaru su izveli napolje, stavili u auto i odvezli

Barbara Džejn Mekl, ćerka poznatog biznismena iz Majamija Roberta Mekla, 1968. godine bila je žrtva otmičara, koji su tada dvadesetogodšnju devojku stavili u kovčeg sa petodnevnim zalihama struje, vazduha i vode. Međutim, nekoliko sati nakon što su je zakopali u kutiji se ugasilo svetlo. Uprkos tome, hrabra studentkinja preživela je pod zemljom tri i po dana.

Otmica se desila nedelju dana pre Božića, omiljenog praznika Barbare Džejn Mekl. Njen otac koji je sa dva brata osnovao jednu od najvećih građevinskih kompanija u Sjedinjenim Državama imao je mnogo veza i lično je poznavao 37. predsednika SAD Ričarda Niksona. Obezbedio je svojoj ćerki život iz snova: Barbara je sebi mogla sve da priušti. Istovremeno, devojka se, kako su pisali tadašnji mediji, oblačila skromno i sa ukusom, u javnosti se ponašala dostojanstveno i nije sebi dozvoljavala previše.

Barbara je studirala na Univerzitetu Emori u Atlanti, Džordžija. Te zime hongkonški grip stigao je do univerziteta – pandemija koja je odnela živote najmanje milion ljudi. Barbara se zarazila, imala je temperaturu i bol u grlu. Njena majka, Džejn Mekl, odmah je napustila porodično imanje na Floridi da bi pomogla ćerki. Pokupila ju je iz njenog studentskog doma i prijavila se u motel Rodevai Inn nekoliko kilometara od kampusa.

Majka je brinula o svojoj ćerki i trudila se da je što pre postavi na noge kako bi se kako treba pripremila za Božić i dočekala ga u dobrom zdravlju i raspoloženju. Međutim, nije sve išlo po planu.

Kako je došlo do otmice

U noći između 16. i 17. decembra neko je pokucao na vrata sobe u kojoj su bile Džejn i Barbara. Na vratima su stajali muškarac sa policijskom kapom i žena sa crnom maskom preko lica. Čovek je rekao da je Barbarina bliska prijateljica imala saobraćajnu nesreću i zamolio žene da odu u bolnicu. Čak je znao i boju, marku i broj automobila. Pošto je Džejn znala prijateljicu svoje ćerke, otvorila je vrata onome za koga je mislila da je policajac. Kao rezultat toga, par je provalio u prostoriju. Muškarac je imao pištolj, koji je uperio u majku i ćerku. Zločinci su Džejn dali sedativ hloroformom, a Barbaru su izveli napolje, stavili u auto i odvezli.

Džejn se probudila rano ujutru i pozvala policiju preko osoblja motela. O otmici je govorila kroz suze i molila je za pomoć.

Kada je biznismen Robert Mekl obavešten o nestanku njegove ćerke, odmah je odleteo iz Majamija i nekoliko sati kasnije bio na licu mesta. Mekl je pozvao Džona Edgara Huvera, koji je u to vreme bio direktor Federalnog istražnog biroa (FBI). U istragu su bili uključeni FBI i najbolji istražitelji.

Pravo su u sobi motela, agenti biroa ispitali Barbarinog prijatelja, koji je sugerisao da je devojka kidnapovana radi otkupa, jer je bila veoma popularna na univerzitetu: neko je želeo da se druži sa njom, neko joj je zavidio, neko mrzeo, ali svi su znali koliko je njena porodica bogata.

Istraga

Ujutro istog dana, u kući porodice Mekl zazvonio je telefon, na koji se javio porodični prijatelj, pošto je porodica bila odsutna. Nepoznati glas je rekao da se poziv odnosio na Barbarinu otmicu i da je nešto zakopano na imanju Mekle. Tada je policija krenula u potragu i pronašla staklenu posudu sa ceduljicom sa zahtevom za otkup. Otmičari su objasnili da je Barbara pod zemljom sa zalihama za pet dana, a ako njen otac želi da vidi ćerku živu, mora da plati 500 hiljada dolara. Mekl je morao da pristane na dogovor tako što će dati šifrovani oglas u novinama Majami Herald.

18. decembra u novinama se pojavio oglas sa rečima: “Ljubljeni, molim te, vrati se kući. Mi ćemo platiti sve troškove. Tvoja porodica”

U rano jutro 19. decembra, otmičari su pozvali i imenovali mesto gde je biznismen trebalo da ostavi novac. Nalazilo se oko 10 kilometara od kuće Meklovih. Mekl je dobio instrukcije da obuče upadljivo odelo i da se sam odveze do mesta. Čovek je po dolasku uradio sve po uputstvu: ostavio je kofer sa novčanicama i otišao.

Činilo se da je sve prošlo glatko i po planu, ali ubrzo se ispostavilo da su informacije o otkupu procurile u policiju. Agenti FBI nisu imali koordinaciju sa policijom, a pokušali su da privedu kidnapera na mestu gde je Mekl ostavio kofer. Napadač je uspeo da pobegne sa partnerom, koji ga je čekao u kolima, pobegli su, ali je automobil ostao.

Ovaj događaj je uplašio Barbarine roditelje, jer je počinilac možda pomislio da se njenom ocu ne može verovati jer je sve podatke davao policiji. To nije bilo tako, a da bi video svoju ćerku živu, biznismen je morao da dokaže kidnaperima da se na njega može osloniti.

Fatalna greška kidnapera

Napušteni automobil Volvo bio je greška kriminalaca koja će se kasnije ispostaviti kao fatalna. U pretincu za rukavice bili su pasoš Rut Ajsman-Šier, fotografija Barbare koja drži znak na kome je pisalo “Oteta”, kolekcija intimnih polaroidnih fotografija Ajsman-Šier i Gerija Krista, muškarca i žene koji su kidnapovali Barbaru, čekovna knjižica i druga dokumenta koja upućuju na identitet kriminalaca.

FBI je počeo da prikuplja informacije o kidnaperima. Ispostavilo se da je u to vreme Krist (23) već imao dugačak spisak zločina, mnogo puta je krao automobile, počinio bezbroj sitnih i većih krađa, a takođe je pobegao iz zatvora. Sebe je nazvao “Ajnštajnom podzemlja”, a dugo je planirao otmicu deteta nekog bogatog biznismena. Ipak, odlučio je da bi sa malim detetom imao previše problema i odlučio je da to ipak bude mlada devojka. Ostalo je samo da izabere žrtvu.

Krist se 1968. preselio na Floridu sa ženom i decom iz Bostona i zaposlio se na Institutu za istraživanje mora u Majamiju, gde je upoznao studentkinju Rut Ajzeman-Šjer (26) Između njih je počela burna romansa, a Krist je odmah ostavio suprugu. Ljubavnici su ubrzo počeli da žive zajedno u Kristovoj prikolici, a on je Rut otkrio svoju tajnu, da je odbegli zatvorenik koji se sprema da počini savršen zločin. Tog dana našao je vernog saučesnika.

Nakon toga započete su opsežne pripreme za otmicu. Krist je proveo nekoliko nedelja u biblioteci grada Majamija pretražujući lokalne novine i tračeve u potrazi za odgovarajućom žrtvom. U nekom trenutku njegovu pažnju privuklo je ime Barbara Džejn Mekl i on je odlučio da je ona njegova idealna žrtva.

Sledeći korak je bio razmišljanje o metodi otmice. Krist nije nameravao da ubije Mekl, jer mu je za to pretila smrtna kazna, ali je u isto vreme morao da je zadrži negde dok ne dobije otkup. Tako je zločinac došao na ideju da devojku stavi u kutiju i sahrani je. Par je napravio kutiju dimenzija dva metra sa 90 centimetara od šperploče.

Unutra je bila obložen staklenom vunom i opremljena ventilatorom i lampom na baterije. Da bi žrtva preživela, otmičari su u kutiji ostavili vodu i sendviče, a opremili su je i sa dve pokretne plastične cevi koje su izašle na površinu da udišu vazduh. Pošto su napravili kovčeg na Floridi, ljubavnici su ga prevezli u Atlantu, zakopali u šumi, a 17. decembra u njega stavili Barbaru.

Otkup od 500.000 dolara

Nakon što je policija osujetila operaciju transfera novca, Robert Mekl je morao da povrati poverenje otmičara i pokuša da plati otkup. Nakon što je razgovarao o incidentu sa agentima FBI, odlučio je da da zvaničnu izjavu u novinama da nema nikakve veze sa akcijama policije Majamija, kao i sa zahtevom da mu otmičar da još jednu šansu. Ove reči biznismena rasule su se po novinama, TV kanalima i radio stanicama.

Kasno uveče, 19. decembra, Meklu je ponovo zazvonio kućni telefon. Robert je podigao slušalicu i čuo glas koji je mirno davao nova uputstva — kriminalac je imenovao drugo mesto za prenos novca, koje se nalazilo na periferiji grada. Ovog puta, FBI je obavestio policiju da ne preduzima ništa.

Te noći transfer novca je bio uspešan. Biznismen je platio 500.000 dolara u novčanicama od dvadeset dolara, kako su tražili kidnaperi. Sledećeg dana, FBI je primio anonimni poziv: čovek je izjavio da zna gde se nalazi Barbara Mekl. Prema njegovim rečima, ona je živa zakopana u šumi, 38 kilometara od mesta otmice.

Spasavanje Barbare i hapšenje kidnapera

Više od 100 agenata FBI-ja stiglo je na mesto događaja i rasulo se po celom području kako bi pronašli devojku. Zaposleni u odeljenju odlučili su da ne obaveste Barbarine roditelje o pozivu, kako ih ne bi još jednom uznemiravali.

Posle višesatnog češljanja šume, jedan od agenata je povikao: “Svi ovde, mislim da sam našao nešto”. Kada su kolege pritrčale čoveku, zatekle su plastičnu cev koja viri iz zemlje. Agenti su počeli mahnito da kopaju, neki lopatom, neki rukama, a ubrzo su naišli na kutiju. Nastavili su da kopaju i zovu Barbaru po imenu, ali nije bilo odgovora sve dok se nije začulo jedva čujno, tiho kucanje.

Otvarajući poklopac, muškarci su našli iscrpljenu i bledu, ali nasmejanu Barbaru. Jedan od agenata ju je na rukama odneo do auta, a ona mu je rekla da je on najzgodniji muškarac kojeg je ikada videla i nasmejala se. Direktor FBI-ja Huver je lično pozvao Roberta Mekla i uverio ga vestima da je njegova ćerka pronađena živa.

Krist i njegova ljubavnica Rut odlučili su da se raziđu: on će kupiti čamac i odvesti ga u Meksiko, a ona je tamo trebalo da ode kopnom. Međutim, okoreli kriminalac napravio je još jednu fatalnu grešku: kupio je čamac i platio ga novčanicama od dvadeset dolara, iako je bukvalno cela Amerika znala da je upravo takvim novčanicama plaćen otkup. Vlasnik čamca prijavio je Krista policiji i on je ubrzo priveden. Njegova partnerka je uhvaćena ubrzo potom. Ljubavnici su bili na FBI-ovoj listi deset najtraženijih kriminalaca, a Ajsman-Šier je postala prva žena koja se pojavila na listi.

Sud je Krista osudio na doživotni zatvor, ali je posle 10 godina pušten na uslovnu slobodu. Delovalo je da je čovek zaista planirao da započne novi život: Obrazovao se i pokušao da radi kao lekar, ali čim su saznali za njegovu kriminalnu prošlost na potencijalnom poslu, odmah je odbijen. Kao rezultat toga, Krist se vratio kriminalu, a 2006. je uhvaćen na brodu sa drogom i ilegalnim imigrantima i uhapšen. U novembru 2010. pušten je na slobodu. Kako se njegov život odvijao nakon toga, nije poznato. Ajzman-Šier je osuđena na sedam godina zatvora, ali je posle četiri puštena i na uslovnu slobodu. Oslobođena, vratila se u rodni Honduras, udala se i dobila četvoro dece.

“83 sata do zore”

Barbara je rekla da je Krist pre nego što ju je stavio u kovčeg jasno pokazao kako sve u njemu funkcioniše. Kada je devojka shvatila da planiraju da je zakopaju živu, postala je histerična, ali Krist i njegov partnerka bili su nepokolebljivi: naterali su Barbaru da uđe u kutiju i zatvorili poklopac.

Devojka je očajnički pokušavala da izađe, svom snagom je rukama i nogama udarala po poklopcu, ali su svi njeni napori bili beskorisni. Pogledala je okolo i pronašla uputstva za korišćenje kovčega i belešku koja je glasila: “Ne brini. Bezbedna si… Do Božića ćeš na ovaj ili onaj način biti kod kuće”. Počinioci su žrtvu uveravali da u boksu može da preživi najmanje 11 dana.

Međutim, Kristov pronalazak je propao nakon samo nekoliko sati, a Barbara je ostala u potpunom mraku. Pod zemljom je provela 83 sata

Kako je napisala u svojoj knjizi o otmici pod nazivom “83 sata do zore”, pozitivno razmišljanje i smirenost pomogli su joj da preživi: zamišljala je da Božić proslavlja sa svojom porodicom, pomažući svojoj majci da ukrasi jelku i umota poklone. Međutim, devojka je priznala da je imala i mračne misli: mislila je da će ovaj kovčeg postati njeno poslednje utočište, a jednog dana će je farmer ili prolaznik pronaći mrtvu.

Kada se Barbara vratila kući, njeni roditelji su učinili sve da Božić bude srećan. Barbara se 1971. udala za svog prijatelja Stjuarta Vudvorda i u braku je rođeno dvoje dece. Par je živeo zajedno 42 godine do Vudvordove smrti 2013.

izvor: (mondo.rs/espreso.co.rs)

Otkriveno zašto mu je naglo opala sva kosa.

Zaštitini znak kralja narodne muzike, Šabana Šaulića, godinama je bila perika koju je nosio jer je izgubio kosu.

I sam pevač jednom prilikom je za medije priznao kako je došlo do toga.

Šaulić je 2001. godine odlučio da prestane da nosi periku i tada smo imali prilike da ga vidimo u potpuno drugačijem svetlu. Njegovo prvo pojavljivanje bez perike bilo je u Grand Paradi, kada ga je Milovan Ilić Minimaks najavio:

– Dok sam imao svoju kosu koristio sam neku kremu koja je davala sjaj kosi. Ja sam to ludački mazao, a imao sam dugu, predivnu kosu. I onda je taj preparat uzeo danak i onda je počela naglo da mi opada kosa i brzo sam je izgubio. Prvo sam u Nemačkoj napravio jedan tupe – objasnio je Šaban tada.

– Spremite se na šokove, jer ovo je Grand šou. Nastupa sa novim imidžom. Dakle, dosad neviđeni Šaban Šaulić. Tebe ljudi vole i zbog pesme, ali verujem da su sad malo šokirani i oduševljeni tvojim novim imidžom. Jesi li ti isto zadovoljan?

– Ide mi kosa u oči, izvini – našalio se tada Šaban na svoj račun.

Podsetimo, Šaban Šaulić je jednom prilikom objasnio kako je odlučio da skine periku jednom zauvek:

– Mislim da je prvi košarkaš Sale Đorđević to uradio i onda sam i ja odmah za njim. Pomislio sam: “Hvala dragom Bogu što ima još neko, da mogu da se rešim ove bede.” Skinuo sam je i više je nikad nisam stavio.

izvor: (espreso.co.rs)

Svratio sam da vaše kancelarije da vidim šta radite, a uhvatio sam ovog momka kako spava. Da li će biti šok ako ga probudim? – šaljivo je upitao Ričard osoblje koje je bilo budno.

Britanski milijarder Ričard Brenson je poznat u celom svetu kao vlasnik i osnivač poznate kompanije Virdžin, a očigledno je i šaljivdžija! Naime, on je jednog stjuarda na aerodromu u Sidneju uhvatio kako spava na kauču, ali ga nije probudio već se fotografisao sa njim!

U pozadini, iza dvojice muškaraca, vide se žene, radnice na aerodromu, kako se kikoću šali koju je smislio milijarder.

– Svratio sam da vaše kancelarije da vidim šta radite, a uhvatio sam ovog momka kako spava. Da li će biti šok ako ga probudim?– šaljivo je upitao Ričard osoblje koje je bilo budno.

Inače, Brenson je doživeo ovu situaciju dok je bio u poseti Virdžin Erlajnsu u Sidneju.

Kada bez ikakvog razloga slika padne sa zida, a taj pad nije uzrokovan nikakvim zemljotresom to znači da stiže zlo i da bi trebalo da se čuvate

Srbiji su narodna verovanja i te kako zastupljena, ali više kako bi se održavala veza sa običajima i tradicijama prošlih vremena.

Ipak, iako se mnogi od nas ne bave ovakvim stvarima, pročitajte koje smo to predmete i situacije u porodičnom domu zanemarivali, a naši preci bi i te kako obratili pažnju na njih.

Nekada se verovalo da nameštaj koji pucketa znači da će se neko u kući uskoro razboleti, a da će kada makaze padnu na pod i zabodu se biti svađe. I so je simbol za svađu, pa ako se prospe po stolu brzo je morate pokupiti nožem u tanjir!

Ono što je pak, zastupljeno i što svi znamo jeste da se za lek ne treba zahvaljivati, ali nismo znali zašto? Pa, sujeverja kažu da vam u tom slučaju neće pomoći.

Posuđe ste sigurno barem nekoliko puta u životu slomili, ali nema razloga za brigu jer to znači da će nakon polomljenog tanjira uslediti sreća i blagostanje, pa se veruje da “što sreća više ulazi u kuću, to staklo i porcelan više pucaju”.

Kada bez ikakvog razloga slika padne sa zida, a taj pad nije uzrokovan nikakvim zemljotresom to znači da stiže zlo i da bi trebalo da se čuvate.

Takođe, prizivanje bolesti u kuću događa se kada stavite obuću na sto!

izvor: (telegraf.rs/espreso.co.rs)

U septembru 2009. godine u maloj bolnici na ostrvu Sumatra u Indoneziji na svet su došle trojke. Jedna beba se, međutim, razlikovala od druge dve i ostavila je lekare i svet u neverici.

Rađanje je poseban trenutak u životu žene. Za neke žene, međutim, on može da bude više nego poseban.

U septembru 2009. godine u maloj bolnici na ostrvu Sumatra u Indoneziji na svet su došle trojke. Jedna beba se, međutim, razlikovala od druge dve i ostavila je lekare i svet u neverici.

Upoznajte Akbara. Akbar, što znači „veliki“ na arapskom, je bio težak skoro 9 kilograma i bio je dug 60 centimetarana rođenju. On je najteža beba koju je Indonezija ikada imala.

Razlog za njegovu neverovatnu težinu? Ani, njegova majka je dijabetičar, a porast glukoze je uzrokovao njegovu težinu tokom trudnoće.

Zbog toga su lekari morali da izvedu carski rez, koji je trajao više od 40 minuta. Njegova dva brata su rođena istog dana, ali su imali „normalne dimenzije“.

Srećom, Ani i Akbar su oboje zdravi, a jedino je zabrinuti otac Muhamed rekao: „Nadam se da ću moći sebi da priuštim dovoljno hrane za bebu, jer njemu treba mnogo više mleka od ostale dve bebe.“

(Izvor:dnevne.rs)

Postoje neke greške koje pravite prilikom pripreme

Kobasice se kod nas spremaju u kombinaciji sa mnogim jelima. Nekad idu kao glavno jelo za ručak, a nekad su prilog uz doručak.

Sve u svemu bitno je na koji način ih spremamo.

Postoje neke greške koje pravite prilikom pripreme.

Britanski stručnjak za hranu Džef Baker upozorio je na tri najčešće greške koje mnogi prave s pripremanjem kobasica.

1. Skidanje kožice

S kožicom ćete i sa kvalitetnijih kobasica s visokim udjelom mesa skinuti i ono najbolje od ukusa, pa ćete na kraju imati manje ukusne i suve kobasice.

2. Prženje na puno ulja

Zbog previše ulja kožica će biti pretvrda, a kobasice isušene.

3. Pečenje kobasica umesto prženja

Iako je pečenje zdravija opcija, nećete dobiti ukusne kobasice kao kad je prepržite u tiganju.

Baker preporučuje:

1. Izvadite kobasice iz frižidera 20 minuta prije prženja što će pomoći da se ravnomerno ispeku i spreči da im se kožica raspadne na toploti.

2. Važna je prava temperatura

Koristite tiganj za pečenje i stavite na laganu do srednje temperature.

3. Dodajte kašičicu domaće svinjske masti

Zatim kobasice okrenite da se cele premažu, a onda uklonite višak masnoće.

4. Stavite kobasice u tiganj pazeći da se međusobno ne dodiruju i držite ih stalno na jednakoj temperaturi i redovno okrećite da dobijete zlatnu boju.

5. Pecite 10 do 12 minuta

6. Pre posluživanja pustite da odstoje minut, dva da se meso opusti i da kobasice budu sočne, preporučio je Baker za Dailystar.

izvor: (Dailystar/espreso.co.rs)

Arapaima je jedna od najvećih slatkovodnih riba na svetu, i može da poraste do dužine od 3metra i težine od 180 kilograma i dovoljno je dobar razlog da se zapitamo šta sve može da pliva pored naših nogu u rekama!

POGLEDAJTE VIDEO

Udata je za glumca Dragana Petrovića Peleta, sa kojim ima dvoje dece, Jakova i Lenku.

Olga Odanović Petrović srpska je pozorišna, televizijska i filmska glumica.

Zbog očevog posla, koji je bio rudarski inžinjer porodica se 1961. godine preselila u Aleksinac. I ona i brat Nenad još kao deca zainteresovali su se za glumu, iako se niko u njihovoj porodici nije bavio glumom niti umetnošću. Diplomirala je glumu 1985. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Milenka Maričića. U stalnom angažmanu pozorišta „Boško Buha” je provela 18 godina, a od 2006. godine je prvakinja drame Narodnog pozorišta u Beogradu.

Uloga koja joj je donela veliku popularnosti je uloga Zlatane, u seriji Selo gori, a baba se češlja (TV serija).

Udata je za glumca Dragana Petrovića Peleta, sa kojim ima dvoje dece, Jakova i Lenku.

Rođena je 29. avgusta 1958. godine u Celju, u Sloveniji, odakle joj je majka.

izvor: (espreso.co.rs)

Šin Vejlen iz prve ruke zna kakav bol i traumu može da napravi bolan razvod. On se živopisno seća dana kada je kao dečak došao kući, kako bi video oca da menja brave na kući. Dogodila se burna svađa ranije tog dana, pa su Šin, njegov mlađi brat i njegova majka izbačeni iz kuće i odjednom su bili prepušteni sami sebi.

Sada kada je Šin postao samohrani otac troje odrasle dece, počeo je da shvata snagu i odlučnost koja je bila potrebna njegovoj majci da gura napred, vaspitavajući njega i njegovog brata protiv svih šansi. Nedavno, Šin je odveo svog sina na večeru u Kineski restoran. Nije mogao a da ne primeti da je nešto jako poznato kod konobarice.

„Nakon kratkog čavrljanja i dopunjavanja vode, imao sam osećaj da ova samohrana majka nije želela da bude tu, ali je morala i „nabacila“ je svoj najbolji osmeh“, napisao je Šin na Fejsbuku i dodao: „To mi je nekako iskidalo srce.“

Ova prijatna, ali nekako izmučena konobarica podsetila je Šina na majku. Umesto da samo plati svoj račun i ode, Šin je uradio nešto za konobaricu u kineskom restoranu što je oduševilo celu internet zajednicu. Kada budete videli šta, verujemo da ćete i vi biti ganuti. Ovo je njegov Fejsbuk status:

1. Razvod

„Dan kada su se moji roditelji razveli večno je ostao u mojimmislima. Otac i ja smo se gadno posvađali. Majka, mlađi brat i ja smo otišli jer je otac poludeo. Te noći smo ostali u hotelu. Kada smo se sledećeg dana vratili, on je promenio sve brave. Gledao sam kako ga majka moli kroz vrata da nas pusti unutra da uzmemo stvari itd. Nije hteo. Morali smo da se vratimo kasnije tog dana sa policijskom pratnjom.“

„Nikada neću zaboraviti policajce koji su mi dali crnu kesu za đubre i rekli da imam 10 minuta da uzmem neophodne stvari. Uzeo sam svu garderobu koja je mogla da stane u kesu i to je bio poslednji put da sam kročio u svoju kuću, u kuću u kojoj sam odrastao. Nije bilo mojih bejzbol trofeja. Niti ijedne od 10.000 bejzbol sličica. Ništa od mojih stvari. Dođavola, ostavio sam i svoju kornjaču ljubimca.

Moja majka, brat i ja smo se preselili u malu garsonjeru i nismo imali ništa. Ljudi iz crkve su nam dali tanjire, šerpe, kauče, krevete i hranu. Moj otac je uzeo sve sa računa iz banke i bukvalno ostavio mamu bez dinara. Ništa nije mogla da uradi. Bez porodice. Bez podrške osim stranaca iz crkve.“

„Do dana današnjeg zaista ne znam kako je ona uspela. Nemam predstavu kako se nije bacila sa neke zgrade. Ja bih. Sećam se jasno kako sam prolazio pored njene sobe i video je noću kako se moli. Mogu samo da zamislim kakvi su bili njeni razgovori tada sa Bogom. Mogu samo da zamislim količinu suza koje su jurile niz njeno lice dok se molila Bogu za pauzu u životu. Osećao sam njenu bol. U mnoge stvari sam sumnjao, ali ova majka sa dvoje dece nikada nije odustala. Nijednom!“

„Počeo sam da shvatam kroz šta je prolazila kada je radila nekoliko poslova, tek kada sam ja postao samohrani otac. Nikada nisam razumeo dok sam bio mlad patnju i trud koji je ulagala za mene i brata. Mnogo je radila samo kako bismo uspeli.

Uradila je sve što je mogla da moj brat i ja imamo sve što nam treba. Ali baš je radila. Mnogo!“

„Večeras kada smo moj sin i ja seli u ovaj mali kineski restoran koji volimo, video sam novu konobaricu. Isticala se. Vlasnici su bili Kinezi, radnici takođe, a ona je bila mala bela konobarica.

Bila je apsolutno fantastična i stalno je davala mom sinu komplimente na njegovim manirima. Pojeli smo večeru. Tokom tih kratkih razgovora, osetio sam da ova samohrana majka ne želi da bude tu, ali mora i daje sve od sebe da se nasmeje. Pocepalo mi je srce. Odmah sam se setio svoje majke i video istu muku u ovoj ženi kao što sam video u mojoj majci. Samohrana majka. Možda sopstvenim izborom. Možda ne!“

„Rad sredom uveče obezbeđuje toliko da bude hrane na stolu i cipela na dečijim nogama. Ne zbog statusa, već da se živi.

Da može da obezbedi stvari za decu koje će ih nasmejati. Ja osećam empatiju za nju, ja osećam njen bol. Ne mogu ni da počnem da mislim kako je nekim majkama. Ja znam da moj bakšiš neće platiti njenu stanarinu, niti proteze za decu. Neće joj napuniti ni frižider, ali sam se nadao da ću večeras bar nabaciti osmeh na njeno lice i da može da ide kući njenoj deci srećnija nego što ih je ostavila danas. Ja ne znam njenu priču. I ne moram da znam. Večeras sam osetio da sam ovo negde uradio za svoju majku i da su moju majku možda ovakve stvari držale da izdrži u noćima kada je htela da ostavi sve. Ne znam. Verovatno nikada neću ni znati.“

„Ali znam ovo. Bio sam blagosloven van svake mere i moja majka je zaslužna za moje postojanje. Ona me je naučila kako da opet ustanem kada padnem. Ona me je naučila šta je rad i trud. Nadam se da će ocvaj mali gest sa mojim sinom ulepšati ovoj ženi veče i život tako da će ustati ujutru i boriti se još više. Moje veliko poštovanje svim samohranim majkama. Vi ste divne, vaša deca vas stalno gledaju. Kao što sam ja gledao svoju majku. Mama, volim te!

Ti si moj heroj!“

(Izvor: Kurir.rs)

Po hrišćanskom verovanju, duša pokojnika četrdeseti dan od smrti odlazi na nebo, kada porodica i rodbina izlaze na groblje, a mnogi ljudi koji su u žalosti samo u ovom periodu nose crnu odeću.

Iako naučna istraživanja ukazuju da proces normalnog tugovanja traje oko 40 dana, jer u tom periodu osoba ima stalne nalete sećanja na izgubljenu osobu i priseća se proživljenih trenutaka sa tom osobom, što je praćeno osećanjem tuge, žalosti, plačem i osećanjem telesne malaksalosti, simptomatično je što se baš ovaj broj javlja u brojnim pravoslavnim običajima, pa čak i kad se oni odnose na recepture spravljanja prirodnih lekova, prema kojima ono traje baš 40 dana.

Primera radi, pipadnici nekih plemena sa Papua Nove Gvineje broje jedan, dva, mnogo. Po tome je tri isto što i 303, odnosno, sve veće od dva je mnogo. Kod Starih Slovena taj “granični broj” bio je 40, pa se pokojniku daje pomen posle 40 dana, a deci do 40 dana se ne ide u goste. Rusi i dan danas imaju broj 40 kao granični, poput naših, odnosno latinskih 100. Dok se u Srbiji kaže – stoput sam ti rekao, pre sto godina, sto puta sam išao, dotle Rusi koriste iste izraze, samo sa 40.

Prema Bibliji, potop je nastao nakon što je kiša padala 40 dana i 40 noći. Nakon krštenja na reci Jordan, Isus se povukao u osamu u pustinju gde je proveo 40 dana. Mojsije je postio 40 dana pre nego što je išao po ploče s deset božjih zapovesti. Prorok Ilija putovao je 40 dana po pustinji. Isto tako, četrdesetog dana od vaskrsenja Hristos se vazneo na nebo, tako da po hrišćanskom verovanju i duša pokojnika, četrdeseti dan od smrti, odlazi na nebo. Petrovski post traje oko 40 dana, Božićni tačno 40 dana.\

Postoje razne pretpostavke o periodu od četrdeset dana i godina, ali zajedničko za ove periode je činjenica da su svi bili periodi priprema: broj 40 simbolički označava pripremini period, koji je dolazio pre bilo kog važnog događaja. U hrišćanstvu broj 40 je simbol iskušenja i usavršavanja, vreme čekanja i priprema, kao što se može primetiti u Bibliji. I u judaizmu, i u islamu, 40 dana je period pročišćavanja. U savremenom društvu proces pročišćavanja se naziva karantina (quarantine) koji je prvobitno trajao 40 dana kako mu i samo ime kaže.

(Izvor: Telegraf.rs)

Nakon nekoliko minuta kopanja začuo se strašan urlik i nešto je izašlo iz rupe u zemlji.

Jedan zapanjeni radnik je pronašao nešto šokantno kada je buldožerom krenuo da iskopava zemlju u šumi. Nakon nekoliko minuta kopanja začuo se strašan urlik i nešto je izašlo iz rupe u zemlji.

Veliki medved je upotrebio i poslenji atom svoje snage da izađe na površinu. Veruje se da je snimak nastao blizu farme pilića u Bolu, u Turskoj. Medved je potom nepovređen pobegao u šumu.

POGLEDAJTE VIDEO:

Kakvo otkriće!

Ruski istoričari otkrili su kovčeg nemačkog vojnika koji datira iz Drugog svetskog rata. Nemac je služio u Nevskom Pjatačoku na Istočnom frontu.

Nemačka je Rusiji objavila rat i započela invaziju 22. juna 1941. godine čime je prekršila pakt o nenapadanju. Inače, rat između ove dve sile je bio jedan od najkrvavijih.

izvor: (srbijadanas.com)

“Bila sam iznenađena kako je Kevin uspeo sve to da odvuče na tavan, a da ja nisam znala”

Jedna udovica je ostala iznenađena nakon što je saznala za skriveni hobi svog pokojnog muža koji je tajno punio njihov tavan čudnim stvarima, od kojih su neke bile iz prošlog veka.

Džuli Gitos (62) je nakon smrti muža unajmila majstore da joj poprave tavan na koji godinama nije išla. Čim su radnici započeli posao pitali su je šta da rade sa svim kutijama koje su tamo našli. Ona nije imala pojma o čemu pričaju dok nije ugledala šok prizor – gomilu prepariranih životinja!

Tu su bili lavlja glava sa pravim zubima iz dvadesetih godina prošlog veka, zebra, beli zec, jazavac, lisica, afrička antilopa… Tu je bilo i jedno štene, par crvenih veverica i zeleni detlić koji datiraju iz 1860-ih, kao i mnoštvo riba i ptica.

Džuli je ispričala da nije imala pojma da je njen partner proveo godine skupljajući na desetine životinja na njihovom tavanu.

– Nikada mi nije bilo dozvoljeno da uđem u potkrovlje, ali nakon što sam izgubila Kevina, trebalo mi je nešto da se uradi na tavanu. Radnik mi je rekao: ‘Da li ste znali da gore ima puno kutija?’ Bila sam u čudu – rekla je i nastavila:

– Bila sam iznenađena kako je Kevin uspeo sve to da odvuče na tavan, a da ja nisam znala, a onda sam otkrila da je naš sin Džejms pomogao svom tati da premesti stvari u potkrovlje, kako ih ja ne bih pronašla.

Udovica kaže da nije imala pojma koliko je ogromna njegova kolekcija, i pravi šok usledio je kada je našla još 150 komada skrivenih u njihovoj garaži.

– Garaža je bila Kevinov domen i nisam mnogo ulazila tamo. Znala sam da ima taj hobi, ali nisam ni pretpostavlja dokle je to otišlo. Oko 150 komada bilo je naslagano na dubokim policama u garaži – ispričala je žena.

Kolekcionari su ovu zbirku ocenili kao jednu od najneobičnijih i spremni su za nju da plate oko 10.000 funti.

izvor: (srbijadanas.rs/espreso.co.rs)

Vrlo rano je odlučila da će izabrati jednu od dve vrlo neobične profesije. U opticaju su bile neurohirurgija ili konstrukcija aviona

Prof dr. Danica Grujičić važi za najboljeg neurohirurga u Srbiji, regionu, po mnogima i u Evropi. Maksimalna je posvećenost te žene koja radi delikatan posao – operiše mozak. Ona ulazi i u rizike ako vidi bilo koju šansu za boljitak i kažu da operiše i ono što drugi nikada ne bi.

Rođena je u Užicu. Srednju školu završila je u Moskvi, a potom je na Drugom moskovskom medicinskom institutu „N.I. Pirogov“ upisala Medicinski fakultet. Školovanje je nastavila na Medicinskom fakultetu u Beogradu, diplomirala pa magistrirala 1987, a doktorsku disertaciju odbranila je 1996. godine.

Vrlo rano je odlučila da će izabrati jednu od dve vrlo neobične profesije. U opticaju su bile neurohirurgija ili konstrukcija aviona.

– Pošto sam se, zbog očevog posla, zatekla u Rusiji nisam mogla kao stranac da studiram na Avio-institutu, pa sam otišla na medicinu – ispričala je Danica Grujičić (62).

Iza nje je impresivna biografija. Bila je prva žena šef Katedre hirurgije sa anesteziologijom od osnivanja Medicinskog fakulteta u Beogradu, načelnik Centra za neuroonkologiju Klinike za neurohirurgiju KCS, kao i da je od 2009. godine redovni profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Glavni je istraživač u dve studije koje su odobrene od strane Etičkog komiteta Kliničkog centra Srbije, koje proučavaju dejstvo novog leka koji se koristi za maligne tumore mozga. Godišnje uradi više od 300 najkomplikovanijih neurohirurških intervencija.

Dr Danica Grujičić je od maja 2019. direktorka Instituta za onkologiju i radiologiju u Beogradu.

Ipak, početak njene karijere je bio težak.

– Kad sam primljena na kliniku kao žena, to je bilo 1984. godine, znala sam da živim na Balkanu i ako hoću da postignem nešto, moram da radim tri puta više nego muškarci. Nisam uopšte obraćala pažnju šta rade moje kolege, ja sam imala svoj put, taj put je bio da radim kvalitetno i da čekam svoj trenutak.

Plakala sam zbog pacijenata

Tokom celog svog radnog veka radila je sa najtežim pacijetnima. A kako je rekla, ovo je najteži deo njenog posla.

– Najteže je saopštiti roditeljima da će dete da umre. Nemoguće je da se ne vežete da pacijenta. Ako vam je svejedno šta će biti sa vašim pacijentom ne treba da se bavite medicinom. Verovatno ima mojih kolega koji to mogu, ja to zaista ne mogu. Ja zaista to ne mogu iz prostog razloga što to je nečije dete, to je nečija majka, to je nečiji otac. Svi oni u vas gledaju sa nadom da ćete im pomoći, došli su sa velikim problemom. Kako i prema starcu možete da budete ravnodušni – rekla je dr Grujičić.

Kako kaže, često ume i da se rasplače zbog pacijenta.

– Kako da ne plačem. I ja i sestre i anesteziolozi i svi. Najviše me rastuži nepravda. Ali tad sam obično besna. Rastuži me kada gubim pacijenta. Kada dete koje u vas gleda kao u drugu majku, a vi znate da ne možete da mu pomognete. Rastuži me bolest koja je neizlečiva. Rastuži me bahatost. Rastuži me kada osetim da se ljudi ne ponašaju kao prema jednom ljudskom biću koje je u našim rukama, nego kao prema stvari. I to me, moram priznati razbesni.

Godinama je imala nadimke među kojima su Brzi gonzales, Generalka, Profesorlica i to joj nikada nije smetalo.

– Svaki je imao svoj razlog. Zvali su me i Dana Kosmonolka, aždaja, ovako, onako. Ja moram da priznam da nikada to nisam doživljavala kao ružne nadimke, nego tako su me ljudi doživljavali. Da, aždaja, ali aždaja kada je u pitanju posao, a to vam je na neki način i kompliment. Ne mogu da kažem da su me nekad zvali ružnim imenima, tako da se ne ljutim da li će biti “profesorčica”, da li će biti “milostiva”, da li će biti nešto drugo ili deseto do kraja, nebitno je. Meni su svi ti nadimci simpatični i drago mi je u krajnjem slučaju da mlađi mene tako doživljavaju da mogu da mi daju tako neki nadimak – ispričala je Danica Grujičić u jednom od intervjua.

O svom privatnom životu retko govori, ali kako je rekla, svesno je izabrala karijeru a ne brak. To je bio njen izbor, a ne žrtva.

– Shvatila sam da ne mogu u potpunosti da se predam neurohirurgiji a istovremeno da imam porodicu. To je bio moj izbor. Smatram da svaka žena treba da ima to pravo izbora.

Ipak, svoj život je uredila tako da su joj pored posla, ove tri stvari najvažnije – fizička aktivnost, zdrava hrana i druženje s ljudima.

-Družite se sa ljudima. Provodite vreme sa ljudma od kojih možete nešto da naučite, sa ljudima čije vam društvo prija. Ako možete – pomozite nekome. Čovek se mnogo lepo oseća kada može nekome da pomogne i to vam daje jedan lep osećaj da ste ljudsko biće koje ima potrebu da pomogne nekome. I taj drugi kome ste pomogli i on će nekome pomoći. Ne treba misliti će on sad mene da mrzi što sam mu pomogao. Neće, neće sigurno. Možda će jedva čekati da vam pomogne.

izvor: (espreso.co.rs)

Istraživači su nedavno otkrili papirus star 4.500 godina koji detaljno opisuje izgradnju Velike piramide u Gizi. To je najstari papirus koji je ikad pronađen.

Vekovima je čovečanstvo postavljalo pitanja o tome kako su drevni Egipćani izgradili Veliku piramidu u Gizi.Tek sada, pronađen je važan dokaz koji bi mogao da nam otkrije fascinantne detalje o piramidi i njenoj izgradnji.

Nedavno je Muzej Kaira obelodanio drevni tekst koji je otkriven 2013. godine u Crvenom moru, a u kome su opisani detalji koji se tiču izgradnje Velike piramide u Gizi i kako je ovo drevno čudo izgrađeno u čast Keopsa, jednog od najpoznatijih egipatskih faraona. Drevni „dnevnik“ napisan je hijeroglifskim pismom na parčetu papirusa. On je star 4.500 godina što ga čini najstarijim dokumentom ikad pronađenim u Egiptu.

Iako je tekst star neverovatnih 4.500 godina, otkriveno je da je to u stvari dnevnik rada koji je pripadao inspektoru koji se zvao Mere, a koji je „predvodio tim od 200 ljudi“, napisali su arheolozi Pjer Talet i Džordž Maruard za novine Near Eastern Archeology.

Drevni dokument otkriva proces koji se odigravao u brojnim kamenolomima koji su postojali širom reke Nil, navodeći da su krečnjački blokovi koji su korišćeni za spoljnje delove piramide dobijeni iz Ture, te da su kasnije prevezeni brodovima do gradilišta.

Drevni dokument navodi da je putovanje od Ture do mesta gradnje Velike piramide trajalo četiri dana a da je materiljal za izgradnju na gradilište dovezen pomoću kanala na reci Nil.

„Dnevnik sadrži izveštaje od po dve kolone za svaki dan u periodu od nekoliko meseci, opisujući mnoge operacje koje se odnose na izgradnju Velike piramide i radove u kamenolomima na suprotnoj strani Nila“, napisali su Talet i Maruard.

Prema rečima istraživača, Merer je vodio dnevnik u 27. godini vladavine faraona Keopsa. Drevni zapis govori da je do tada Velika piramida bila skoro završena, a preostali radovi bili su fokusirani na postavljanje krečnjačkog sloja koji je prekrivao spoljašnjost Velike piramide.

Drevni papirus daje nam detalje o tome kako je izgradnju Velike piramide nadgledao veliki vezir Ankaf, koji je bio polubrat faraona Keopsa. U novinskom članku autori navode da je jedna od titula koju je Ankaf imao bila i titula „šefa svih radova za kralja“.

(Izvor: Webtribune.rs)

Džin, ali i drevni vanzemaljac Anunaki, je mit koji vekovima postoji u svetu. Sve kulture imaju svoju verziju ovih divova. Počinjući od Biblije, čovečanstvo opisuje legendu ovih mitoloških bića, preko svih kontinenata i različitih predanja.

Njihovo prisustvo je konstantno u svim mitovima, arhetip svih civilizacija. Pojavljuju se čak i u mitologiji kralja Artura, Merlina i Stounhendža. Za neke, ipak, nije u pitanju puki mit. Neki veruju u nepoznato vreme, u dalekoj prošlosti, kada je zaboravljena rasa ogromnih bića naseljavala Zemlju.

Ponekad se opisuju magična bića, a ponekad legenda kaže da su nastali od ljudi. U Starom Zavetu tu su Anakimi, Refaimi i čuveni Golijat koga je pobedio David, visok preko tri metra. Biblijski Og je, ipak, poslednji preživeli od džinovske rase koji je bio visok (po predanju) preko 4 metra i koga je pobedio Mojsije tokom osvajanja Kanaana.

U Norveškoj, džin Imir je prvo živo biće, od koga su nastali ljudi. Meksičke legende kažu da je zemlja Anahuaka bila naseljena gigantima dok su drevne Maje opisivale kolosalna bića zvana Kvinacemin. I ponovo, u Japanu, Nemačkoj, Grčkoj i Engleskoj, mit o džinovima je itekako živ i prenosi se usmenom i pisanom tradicijom. Činjenica da su svi ti narodi imali slične legende sugeriše da može postojati zajednički izvor. Može, dakle, postojati i nešto realno iza mitologije.

Ovaj arhivski snimak iz Japana donosi sliku i priliku ogromnog Japanca, visokog po slobodnoj proceni oko šest metara. On maše egzaltiranim masama koje ga pozdravljaju dok on prolazi obučen samo u gaće kakve nose sumo rvači.

Na ovom drugom videu čuje se i zvuk u kojem se pominje bombardovanje Nagasakija i Hirošime, što znači da je snimak nastao nakon Drugog svetskog rata. Takođe, tu je još jedan video zapis ovog kolosa.

Nije jasno kako ovaj materijal ranije nije izašao na svetlost dana. Sami procenite snimak i izvucite zaključak.

Interesantno je da je pored svakog imena zabeleženo i nešto prema čemu bi se osoba mogla prepoznat

U moru internacionalnih imena, neka od najstarijih srpskih imena i njihovo značenje pala su u zaborav. Brišemo prašinu sa njih i predstavljamo vam neka od imena naših predaka koje su Turci popisali davne 1455. godine.

Jezik je živa tvorevina svakog naroda i stalno se menja. Neke reči ulaze u upotrebu, druge izlaze, a ima i onih koje posle nekog vremena postanu potpuno zaboravljene. Slično je i sa imenima.

Predstavljamo vam neka imena kojima su se u prošlosti nazivali Srbi, a koja su danas ili potpuno izašla iz upotrebe ili se jako retko mogu čuti, a neka i nikada! U njih imamo uvid zahvaljujući turskom popisu u oblasti Brankovića iz 1455. godine, a koje je objavila Fejsbuk strana “Srpska nacionalna svest”.

Interesantno je da je pored svakog imena zabeleženo i nešto prema čemu bi se osoba mogla prepoznati. To je uglavnom ime oca ili, ređe, majke, ali ima i drugih odrednica kao što su, na primer – Dobrislav, siromah ili Reljiša, udovica.

Osim toga, spisak nam daje uvid i u neka, danas potpuno zaboravljena imena kao što su Rahče, Brajan, Radonja, Radohna, Herak, Dabiživ…

Istorijski zabavnik izdvojio je neka od najlepših starih muških srpskih imena koja smo zaboravili, a koja su izuzetno lepa. Izdvajamo vam neka od njih:

ARSENIJE – muževan

Poznati Srbin – Arsenije Čarnojević, pećki patrijarh i vođa velike seobe Srba, a potom mitropolit i patrijarh Srba u Austriji

BOGDAN – Bogom dan

Poznati Srbin – Bogdan Bogdanović, košarkaš, ali i istoimeni arhitekta i filozof; Bogdan Diklić (glumac)

VELIZAR – strela, koplje

Poznati Srbin – Velizar Kosanović, lekar i učesnik narodnooslobodilačke borbe.

GAVRILO – snažan, jak, moćan čovek

Poznati Srbin – Gavrilo Princip, član organizacije “Mlada Bosna” koji je izvršio atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju.

DOSITEJ – onaj koji obožava Boga

Poznati Srbin – Dositej Obradović, prosvetitelj i reformator i prvi srpski ministar prosvete

ĐURAĐ – zemljoradnik

Poznati Srbin – Đurađ Branković, srpski despot i drugi sin Vuka Brankovića

EVGENIJE – blagorodan, plemenit

Poznati Srbin – Evgenije Jurišić Šturm, kasnije Pavle, srpski general tokom oslobodilačkih ratova (1912-1918) i veteran Francusko-pruskog rata 1870-1871.

ŽELIMIR – onaj koji želi mir

Poznati Srbin – Želimir Žilnik, proslavljeni reditelj

ZAVIDA – zaštitničko ime, dete kome mogu samo da zavide

Poznati Srbin – Zavida, jedan od srpskih vlastelina iz raške dinastije Vukanovića, otac župana Stefana Nemanje

IVANIŠ – izvedeno od imena Ivan, ali i varijanta imena Jovan

Poznati Srbin – despot Ivaniš, srpski velmoža iz doba cara Dušana, imao posede u Toplici

JOAKIM – Bog je postavio

Poznati Srbin – Joakim Vujić, srpski književnik i autor preko četrdeset različitih dela, piše Istorijski zabavnik

KAMENKO – čvrst, jak, postojan poput kamena

izvor: (b92.net/espreso.co.rs)

Ne viđamo je često sa ocem

Ćerka poznatog pevača Halida Muslimovića, Lejla Muslimović krije se od očiju javnosti, a malo ko zna kako izgleda.

Lepa Lejla ima 25 godina i lepotom privlači pažnju na društvenim mrežama i izabrala je potpuno drugačiju profesiju od svog oca.

Halid je ćerku Lejlu dobio u braku sa suprugom Adelisom, a osim nje imaju i sina Enisa, a u galeriji ispod pogledajte kako ona izgleda:

Inače, Lejlin otac je jedan od najpoznatijih pevača narodne muzike na prostoru bivše Jugoslavije, a ona je magistar ekonomije u turizmu i hotelijerstvu.

izvor: (espreso.co.rs)

Ono što statistike ne govore je šta se krije iza svih tih procenata, brojki i analiza. Kriju se ljudi, koji ne žive više kvalitetan, ljudski život, dakle – bivši ljudi.

Oko 18.000 ljudi u Srbiji vode se kao beskućnici, a čak četvrtina njih su deca ispod 14 godina. Leti na klupama ili betonu, zimi pod kartonskim krovovima. Samo na beogradskim ulicama ima oko 2.000 dece, dok u mnogim gradovima nema procene. Pokušali smo da razgovaramo sa njima, ali većina nije želela da se fotografiše, a ni da suviše priča o sebi.

Jedan od njih je starac koji nam je rekao da se zove Žika, i redovno ordinira na potezu Slavija – Bulevar Kralja Aleksandra.

– Ovde sam nekada, kao dečak živeo, evo baš ovde – pokazao nam je na pristojnu dvospratnicu u Resavskoj ulici.

Gledali smo u čudu tog mršavog starog čoveka, u tuđem, prevelikom sakou koji je nekada bio bež, a sada je sivkast i pun fleka i prljavštine. Pitali smo ga zašto ne živi više tu, a on je za trenutak prestao da pretura po kanti i rekao:

-Mislio sam iza te zgrade, u zajedničkom dvorištu, bila je jedna udžerica… Tu smo majka i ja živeli, sve dok nije umrla, a onda su nas izbacili.

Pitali smo ga što nije pokušao da nađe posao, ali samo je odmahnuo rukom.

Žika je izgubio interesovanje za nas onog trenutka kada je video stare patike u kanti i svim snagama je pokušavao da ih izvuče iz prepune kante.

Iako od Žike nismo saznali mnogo, to je bilo više nego što su drugi hteli da nam kažu. Neki su spavali, neki su bili u vidno alkoholisanom stanju, ali svi oni su imali neverovatan prtljag sa sobom. To su gomile i gomile kesa, novina, kartona, delova garderobe… i uglavnom neko prevozno sredstvo, polufunkcionalni bicikl.

Nismo naleteli na beskućnike sa životinjama, iako smo ih tražili, ali smo naišli na jednog mladića u Šumicama, koji je spavao na klupi, pretoplo obučen za ovo doba godine, dok su džogeri i šetači prolazili pored njega kao da ne postoji. Nakon nekoliko pokušaja, naša ekipa ga je probudila i tada smo videli da je u pitanju mlađi muškarac. Pitali smo ga šta radi tu i kako se zove, ali samo je rekao: „Spavam“.

-Pa ne spavaš više, jel možeš da nam kažeš da li ovde često spavaš i zašto? – bili smo uporni, ali dečko je samo promrmljao da ga ostavimo na miru i okrenu nam leđa.

Kada smo počeli da šetamo po gradu, naišli smo na jednog momka koji nam je rekao da ima kuću, ali više voli da „gluvari“ po gradu.

-Vidite, blago vama, vi imate te posliće, meni je posle ležanja u Padinjaku mnogo teže da zaradim za hleb, pa jedino da prosim po ulici – rekao nam je ovaj muškarac, koji nije beskućnik, ali često spava po parkovima i trotoarima.

– Leti spavam u parku, zimi odem kući, ali živim daleko, pa mi lakše da odspavam u nekom prihvatnom centru, kada ima mesta i da se odmah vratim na ulicu i zaradim neki dinar – iskren je on, iako nije hteo da nam kaže svoje ime.

Prema zvaničnim podacima iz poslednjeg popisa, u Srbiji 445 ljudi bukvalno nema nikakav krov nad glavom i živi u parkovima, ispod mostova i na ulici. Još 17.842 njih spada u sekundarne beskućnike: žive u kartonskim i nehigijenskim naseljima koja sutra mogu da budu srušena, bez struje, kanalizacije i vode. Spavaju i u šupama, podrumima, barakama, šahtovima… Od toga, četvrtina njih su deca mlađa od 14 godina.

Međutim, ono što statistike ne govore je šta se krije iza svih tih procenata, brojki i analiza. Kriju se ljudi, koji ne žive više kvalitetan, ljudski život, dakle – bivši ljudi. Njihove priče nisu patetične, nisu bolne i neobične, one su nečujne jer su to ljudi koje je napustila nada i želja da promene nešto, pa su se zauvek okrenuli ulici.

(Izvor: Srbijadanas.com)

Nesrećni čovek je bio nasmejan i delovao uzbuđeno, ali je potporna greda iznenada popustila, dok je on bio tačno između dve peščane dine

Turista iz Brazila Serđo Murilo Lima de Santana (39) snimio je 10. oktobra 2022.godine trenutak svoje pogibije, kada se srušio ziplajn kojim se spuštao u letovalištu Kanoa Kebrada. Tragediju je iz drugog ugla uhvatila i njegova supruga koja se prva spustila i čekala ga sa druge strane.

Na samom početku Serđovog snimka nije bilo nikakvih naznaka da će se dogoditi nesreća.

Nesrećni čovek je bio nasmejan i delovao uzbuđeno, ali je potporna greda iznenada popustila, dok je on bio tačno između dve peščane dine.

De Santana se zatim zabio u pesak sa velike visine, a na drugom snimku se vidi kako je njegova užasnuta supruga potrčala niz dinu prema mužu.

Njemu je odmah ukazana pomoć, ali mu nažalost nije bilo spasa.

Kada ga je Hitna pomoć dovezla u bolnicu lekari su mogli samo da konstatuju smrt, piše brazilski portal G1.

Bračni par je proveo prethodnih šest dana u saveznoj državi Seari, a pre tragedije objavljivali su snimke iz prestonice Fortaleze.

izvor: (espreso.co.rs)

Iako je Amerika, kolevka brze hrane, nedavno objavila da veliki fast fud lanci prijavljuju usporavanje i pad prodaje, u Srbiji je teško zamisliti da bi posao sa brzom hranom mogao da propadne. Ipak, malo nas zna da kada naručite nešto u fast fudu, na kraju dobijete samo 50 odsto do onoga što ste naručili, i to ako baš imate sreće.

UMESTO 200 DOBIJETE 170 GRAMA MESA

– Da krenemo od mesa, koje je osnovni deo svake porudžbine. Na cenovnicima piše da dobijete 150, 200 grama, a istina je da pri merenju zakinemo od 30 do 50 grama. Na sve to, ako ste naručili punjenu pljeskavicu, kačkavalj kojim punimo skoro nikad nije mlečni, već biljni – otkrila nam je radnica iz fast fuda. I ovo je tek početak u iskusnim i izvežbanim prevarama lanaca brze hrane.

PRILOZI SU POSEBNA PRIČA

– Vara se i na dodacima. Majonez, pavlaka i kečap se razvodnjavaju tako što u kantu sipamo, recimo, majonez, pa dodamo vodu u srazmeri: 60 odsto majonez – 40 odsto voda, ili 70-30, što zavisi od namaza. Ako u magacinu imamo neke koji su pred istekom roka, sipamo i njih. Lepinje i kifle se kupuju bajate jer su jeftinije, i to od pre dva dana, pa se zagreju i služe kao nove – dodaje devojka koja svakog dana preko svoje volje vara mušterije.

Dodaje da nema izbora jer ne sme da rizikuje posao, ali da je teši bar to što kupcima ne servira ništa pokvareno. Preko toga, kaže, nikad ne bi prešla. Ali, fascinantno joj je koliko daleko čovek može da ide u osmišljavanju prevara.

– Senf nikada ne mažemo na kiflu jer ga ona upije, pa se potroši više. Samo se malo stavi na meso jer je meso vruće, pa mu pojača ukus. Ako neko naruči sve od priloga, stavi se samo ono što je pri ruci, nikada sve. Kad na red dođu salate, prvo iskoristimo one jeftinije, bezukusne, pa na vrh stavimo lepše.

Dakle, kada naručite punjenu pljaskavicu, u većini fast fudova dobijete sledeće: 50 odsto manje mesa, biljni sir umesto kačkavalja, razvodnjene namaze, trule salate i bajate kifle, i poneki dodatak manje – ukoliko nije „pri ruci“.

(Izvor: Telegraf.rs)

Rada, baka Milice Pavlović je pre 2 godine nakon duge borbe sa Alchajmerovom bolešću izgubila životnu bitku. Milici je deka preminuo pre godinu i po dana, a pevačica je preselila baku iz porodične kuće u Bunibrodu, u gerontološki centar u Beogradu.

Milica je rođena u Švajcarskoj, ali se već sa tri meseca, kada su joj se roditelji razveli, preselila u mesto Donji Bunibrod, kod Leskovca, gde su živeli baka Rada i deda Vladimir. Pevačica je sa njima odrasla, oni su je i odgajili i vaspitavali, a uvek je isticala da je imala srećno detinjstvo i da su joj oni bili najveća podrška.

Pavlovićevoj je deda preminuo pre godinu i po dana, a sada je ostala i bez svoje drage bake, za koju je bile i te kako vezana. Rada je poslednjih godina postala dementa, a onda joj je ustanovljen i Alchajmer. Milica je nedavno i sama pričala na ovu temu, te otkrila da je bolest uzela maha i da je rođena baba – ne prepoznaje.

Milica se tada oglasila na svom profilu potresnom porukom, kojom se oprostila od svoje bake.

Evo, priznajem. Srce mi se raspada i krvari. Krvari, jer bih volela da sam mogla još nešto da uradim… Nije do tebe, nije do mene. Nije do naše volje. Sebična sam, jer sam te želela za sebe, da budeš uvek tu, da ti ljubim ruke i okice… Lako je onom ko te nije poznavao, ali ja sam imala privilegiju da mi baš ti budeš namenjena u životu. Ti, osoba koja je imala najčistiju dušu koja je hodala ovom planetom… Ko je najlepša baba? Moja Rada. Posvetila si ceo svoj život drugima. Iako si odrasla kao sluga u bogataškoj kući u selu, živeći za parče hleba i krov nad glavom, to je od tebe samo izvuklo najbolje. Ko je bio najbolja supruga, majka i baka? Moja Rada. Neki su se ogrešili o tebe, celo selo zna i ko, a ti si im palila sveću za zdravlje… Sa tvojih usana se uvek čula samo lepa reč o svakome, pesma i nikada u životu nisam čula da moja Rada kaže “Ne mogu i neću”. Lepotice moja, ja isto hoću i idem dalje, ne brini, ali sve me boli… Boli me srce koje kao da mi igra u grlu i peku me suze koje brišem… Ali, ne brini, nastaviću da beležim nove pobede, jer mene je podigla, vaspitala i život svoj posvetila tome da ja budem dobar čovek i da volim ljude RADA PAVLOVIĆ IZ GORNJEG BUNIBRODA (kako si samo to do poslednjeg dana ponosno izgovarala). Nisi mi dala da se naljutim ni na koga, učila me da se svakome javim prva, kažem “Dobar dan” i da starijem kad se vraćam iz osnovne škole pešaka uzmem kese iz ruku I odnesem ih do njegove kuće… Nikada neću zaboraviti kako sam te zvala sa poslednjeg časa u srednjoj školi da mi spremiš večeru, a moja Rada me spremna čeka na vratima da me poljubi i da me gleda i sluša dok jedem sve što njene čarobne ruke naprave… Kad su me ostavili u vašem naručju sa svega par meseci, mene je Bog pogledao. Haljinice si mi birala da tvoja unuka bude najlepša. Umela si i po tri puta dnevno da me presvučeš, a sećam se i priče na sistematskom kako glavni lekar izađe i kaže svim drugim majkama (a ti si bila moja), da bi trebalo da ih bude sramota kako ne neguju decu kao “ova” baka. A tebi srce puno, jer je tvoja Milica… Mi smo tim lepotice moja, tim koji pobeđuje. Malo me je samo Dude (moj deda,tvoj Vladimir) zeznuo jer te je pozvao u svoje naručje – napisala je Milica uz fotografiju sa bakom uz emotikon slomljenog srca i dodala:

Sigurno si i njemu nedostajala, tako divna. Srce bih ti dala i dušu, da mogu… Al ne mogu… Nažalost, neko drugi je pisao pravila igre… ŽIVEĆEŠ U MENI, kroz mene, moj život i ZAUVEK ćeš biti ponosna na mene… Zlato moje, volim te do neba i preko toga… Zagrli mi dedu, a ja ću biti vaše najbolje ogledalo. Jer mi smo tim. I ne, neću stati. Nastaviću onako kako biste ti i deda želeli i zahtevali od mene, da nastavim da se borim. Da nastavim da ostvarujem sve ono što ste vi želeli za mene, a ja vam obećala da će tako biti. Nastaviću i zbog sebe, jer znam da kada bih sada stala, da više ne bih imala snage da ponovo krenem sve ispočetka. Jer, vi ste mi bili SVE NA SVETU. I nije lako kad ostaneš bez svega. Ali… Izdržaće vaša Milica. Vi ste je stvorili. I neće vas izdati. Nikada. Volim te Rado moja. Najviše. Tvoja Milica.

Izvor: Pink.rs

Ni kasnije tokom života Aleksandru, nažalost, nisu zaobilazile nedaće. Pre nekoliko godina teško je podnela veliko razočarenje kada je tadašnjeg verenika uhvatila u prevari, a nakon toga joj je opljačkan stan

Pevačica Aleksandra Bursać stalno je nasmejana i pozitivna, međutim malo ko zna da je imala tužnu sudbinu.

Aleksandrin otac nastradao je kada je ona bila mala devojčica, imala dve godine, te je ostala samo sa majkom.

Sa obzirom na to da je bila jako mala, Aleksandra Bursać svog oca i ne pamti, ali se njena majka celog života trudila da joj pričama približi njegovu ličnost i karakter, kako ga ne bi zaboravila.

– Otkad mi je tata poginuo na ratištu, u ‘Oluji’, majka me je uspavljivala i budila pesmom. Tako je iz naše kuće razgonila tugu. Brzo sam počela u pesmi da je pratim. Pevale smo zajedno, iz sveg glasa. Da ga se sećam možda bi mi bilo teže, a ovako uspomene gradim na osnovu nekih priča o njemu i zahvalna sam svojoj majci na tome. Ona kaže da imam njegov osmeh, zapravo taj neki poluosmeh, i tvrdoglavost, ali kaže i da sam dobar čovek na njega – ispričala je pevačica jednom prilikom za medije.

Nakon ove porodične tragedije, Aleksandra, njena sestra i njihova majka neko vreme imale su privremeni dom – živele su u sigurnoj kući sa još 12 porodica, a pevačica iz tog perioda ima samo lepe uspomene, koje su joj pomogle da barem na neko vreme zaboravi tugu.

Negovateljica Branke Veselinović otkriva kako su izgledali POSLEDNJI DANI legendarne glumice!Andrija Milošević progovorio o privatnom životu, pa se dotakao krize srednjih godina: Imam mane, ali ne hranim sopstvenu aroganciju!

– Bilo je mnogo dece i onda je to prošlo u pozitivi i radosti. Sve smo imali i družili se – rekla je ona jednom prilikom.

Ni kasnije tokom života Aleksandru, nažalost, nisu zaobilazile nedaće. Pre nekoliko godina teško je podnela veliko razočarenje kada je tadašnjeg verenika uhvatila u prevari, a nakon toga joj je opljačkan stan.

– Bila sam na proslavi sa društvom, kad sam došla zatekla sam otvorena vrata stana, ne znam šta mi je bilo, ali ušla sam bez straha, znala sam da se nešto ružno dogodilo. Zatekla sam stan razbacan, ukrali su sve što je bilo vredno. Najbitnije mi je da ih nisam zatekla i da mi je glava na ramenima – rekla je tada pevačica.

Izvor: blic.rs

Halid Muslimović prošle godine ostao je bez najboljeg prijatelja i životnog oslonca!

Pevač Halid Muslimović oglasio se tada na društvenim mrežama i sa brojnim pratiocima je podelio tužne vesti o smrtnom slučaju.

Halid je obavestio javnost da je preminuo njegov dugogodišnji prijatelj i saradnik Ibro Mangafić, a on se od njega oprostio potresnom porukom uz zahvalnost za sve što je učinio za njega.

– Ibro Mangafić. Život, ljubav, porodica, muzičar, kompozitor, prijatelj, gromada od čoveka, od imena, ostaje žal za sva vremene. Dragi i cenjeni prijatelju, da ti dragi Allah podari zasluženu lepotu i smiraj drugog sveta, ostaćeš i živćeš u mom životu, u mom srcu, tvoja porodica je deo mene. I na ovom i na onom svetu, tvoj sam prijatelj svim srcem – napisao je Halid.

View this post on Instagram

A post shared by Halid Muslimovic (@halidmuslimovic)

Izvor: Republika.rs

Iako u to vreme više nisu bili u vezi, Nataša je gubitak teško podnela, a njemu je posvetila svoju najlepšu baladu.

Nataša Bekvalac tada je imala 17 godina i već je znala da će muzika biti njena profesija, dok je njen dečko, pasionirani ljubitelj motora, uspešno studirao arhitekturu.

Ceo svet je bio njihov, ceo Novi Sad ih je znao. Često su krstarili gradom na motoru. Nažalost, strast prema brzoj vožnji koštala ga je života. Da zlo bude veće, tragedija se dogodila samo nekoliko desetina metara od mesta gde se nalazi kafana Danila Ikodinovića “Tako je suđeno”, prenosi Hello.

Očigledno je suđeno bilo i lepoj pop zvezdi da se zaljubljuje u momke koji obožavaju motore i ne znaju za strah. Ali, kada brzina i šljašteći hrom jednom uđu u krv, stvaraju posebnu vrstu zavisnosti od koje se nije lako spasti.

Iako u to vreme više nisu bili u vezi, a Nataša je uveliko snimala svoj prvi album, vrlo teško je podnela gubitak. Rana je zarasla, ali – ožiljak ostaje. Posvetila mu je i jednu od svojih najlepših balada, “Miris”.

Jednom prilikom, dok su još bili zajedno, Danilo Ikodinović otkrio je da su motori i brza vožnja jedino oko čega se svađao sa Natašom. Proslavljenog vaterpolistu upravo je pad sa „jamahe“ umalo koštao života, kasnije možda i braka sa zanosnom pevačicom.

Desilo se to 2008. godine, kada je pri brzini od 170 kilometara na sat izazvao tešku saobraćajnu nesreću. Bila je to, priznao je, njegova najveća životna greška.

Izvor: Republika.rs