Dozvolite mi da odgovorim na vaša pitanja unapred: ne, nismo u celibatu, i da, sumnjam da mi ne verujete u potpunosti. I razumem vašu sumnju. Naime, zajednička bračna postelja duboko je ugrađena u kulturu i simbol je zdrave veze. Odvojeno spavanje i čak i više od toga, da imate odvojene sobe ako imate mesta, jasan je znak da je veza u krizi ili ste u najmanju ruku imali eksplozivnu svađu, a jedno od vas dvoje bira, ili mu je naređeno, da spava na kauču, zar ne, priča Patriša Garison, koja se sa suprugom slaže odlično, ali nije nikad s njim spavala. Svesna je da njihov neobičan aranžman ne odgovara svima.

Ipak, neko vreme je spavanje u odvojenim krevetima bilo moderno. Od ranih 1900-ih do 1950-ih, odvojeni kreveti su smatrani zdravijima i modernijima. No do šezdesetih to je gotovo zaboravljeno i zajedničko spavanje postalo je norma i znak stabilnosti braka za pripadnike srednje klase.

Ipak, viši slojevi uglavnom su ignorisali ova pravila kućnog ponašanja – jedna od njih je i kraljica Elizabeta koja je istakla kako ona i princ Filip imaju odvojene spavaće sobe. Naravno da sada Čarls i Kamila nastavljaju tradiciju.

Razlozi koje navode su beskrajni, od toga da se dobro naspavaju, a kad žele intimnost, lako se dogovore.

– A i za mene, pripadnicu srednje klase, odvojeno spavanje je pitanje preživljavanja. Pre nego što smo se venčali, pokušala sam da prespavam celu noć u istom krevetu u kom smo imali seks – a to je uglavnom bio moj krevet. Iako sam preživela većinu tih noći, sve zajedno bilo je stresno – navela je Patriša.

Iz sna bi je trgnulo ne samo hrkanje, već i stvarna prisutnost nekoga ko spava pored nje. Imala je osećaj da joj je nešto oduzeto.

– Upoznali smo se kad smo bili u ranim 40-im, oboje smo iza sebe imali teške brakove. Tako smo se u ruševinama tih nesrećnih veza pitali hoćemo li imati dovoljno poverenja da ponovo otvorimo svoja srca, i bili smo zahvalni i iznenađeni što smo se tako duboko zaljubili. Naši zajednički trenuci bili su opušteni, naši razgovori otvoreni. Upoznala sam ga kad sam bila emocionalno potištena, a kad me privio uz sebe, osećala sam se prihvaćeno i sigurno – navela je.

Sve je bilo super, osim spavanja. Naime, lupanje, pomeranje, pokrivač, odlasci u kupatilo, sve joj je to smetalo. Naprosto nije mogla dovoljno da se opusti kako bi se naspavala.

– Sve je bilo podnošljivo dok se nije uselio. Neko vreme je kombinovao život kod mene i svojih roditelja, koji žive pola sata vožnje dalje. Naime, moj sin je imao pet godina i nismo imali dovoljno mesta – navela je.

Kad je spavala pored njega, pokušavala je sve, od tableta do meditacije i drugačijih odlazaka u krevet, ali ništa nije pomagalo.

Jednog dana je toliko bila neispavana da se skoro autom zabila u drvo – tad je shvatila da je vreme za razgovor, te da treba nešto promeniti.

– Bila sam umorna i očajna, pa sam odlučila da budem potpuno iskrena, više nisam imala izbora. Rekla sam mu da hrče glasno i to svake noći. Moj posao je patio i jedva sam vozila. Svaki dan sam bila sve gore, iznervirana i tužna. Sve sam isprobala i dalje nisam mogla da zaspim pa sam ga pitala kako bismo mogli zajedno da rešimo taj problem – priseća se.

U početku je suprug imao obrambeni stav, pitao se pa zar stvarno može da bude tako loše.

Ona mu je rekla da će ga snimiti ako mu treba dokaz.

– Bilo je tu još nešto, nedostajao mi je prostor. Soba s mojim ličnim pečatom, mojom ličnošću. Mesto gde bih mogla da budem potpuno sama. Nešto na šta sam se navikla i cenila tokom perioda između brakova – izjavila je.

Ubrzo je shvatila da mora da raspravi o karakterima, jer je on ekstrovert, a ona introvert. Morala je da raščisti neke stvari koje su bile ključne za njeno fizičko i mentalno blagostanje.

– Trebalo mu je nekoliko dana da prihvati situaciju, a na kraju je i priznao da bi i njemu promena dobro došla. Ispostavilo se da je i njemu san isprekidan zbog mojih zahteva, stoga se brzo složio. Lako smo se dogovorili oko soba i rasporeda kreveta – navela je.

I tako su stvari krenule nabolje.

– Mnogo toga se promenilo od tih prvih razgovora. Venčali smo se, selili nekoliko puta, pazeći da svako ima svoju sobu, videli kako naša deca odrastaju i napuštaju gnezdo i prebrodili uspone i padove života u 21. veku – ispričala je.

Godinama nikome nisu rekli za taj raspored spavanja, uvereni da će porodica i prijatelji tu ideju smatrati alarmantnom ili u najmanju ruku čudnom.

– U poslednje vreme nekome otkrijem tu našu tajnu, jer je odvojeno spavanje danas češće. Nedavna anketa kaže da gotovo 1 od 4 bračna para spava u odvojenim krevetima – ali još uvek se samo šapuće o tome – navodi.

Misli da je vreme da “razvedeni u snu” prestanu da se stide tako da oni koji se muče u jednom krevetu konačno pokušaju da se naspavaju.

– Pripadnici kraljevske porodice i više klase ne bi trebalo da budu fokusirani na dobar san dok smo mi, kojima je zaista potreban, sputani društvenim pravilima koja mogu da funkcionišu za neke, ali ne za sve – izjavila je.

– Jesam li povremeno poželela noć kada se okrenem i on je pored mene? Naravno. U tom maglovitom stanju između jave i sna, uverena sam da je moj “razvod u snu” bio kompromis. Nisam imala toplinu i blizinu maženja, i često mi nedostaje u tim tihim satima. Ali odvojeno spavanje mi daje energiju potrebnu da radim sve ostalo, kao pun i potpuno svestan partner. A kad se spojimo u jednom od tih kreveta, potpuno sam budna, upravo zahvaljujući tome – zaključila je.

Izvor: Huffpost.com/Kurir.rs

Lepa Brena na sceni je četiri decenije i posle toliko godina uspešne karijere čini se da se o njoj sve zna.

Iako kada je na sceni i pod svetlima reflektora deluje kao da nema nijedan problem i da je ništa ne muči, Brena baš kao i svi prolazila je u životu i kroz teške trenutke, pričaju komšije i sugrađani jedne od naših najpopularnijih pevačica.

Komšinica Lepe Brene ali i dugogodišnja kućna prijateljica sa osmehom je otvorila vrata svog stana raspoložena da otkrije detalje iz života jugoslovenske zvezde koje publika nikada nije imala priliku da čuje.

– Ja je poznajem i njenu mamu Ifetu, bila je kod mene non-stop, stara, živela je sama tu pa je dolazila kod mene. Bila je simpatična i ja sam stalno sa njom bila. A Brenu poznajem i Faketu i brata njenog i sve – kaže komšinica Mirsada za emisiju “Metar moga sela”.

Komšinica se seća i Brene iz perioda kada je bila mlađa pa nam je otkrila i kakav je bila đak jer joj je sticajem okolnosti njen suprug predavao u školi.

– Bila je lepa, išla u gimnaziju. Bila je fina, baš je bila primer ovde. Bila je pametna, moj muž joj je predavo, bila je petičarka, petice je imala, dobar je bila učenik – prisetila se komšinica Brene iz mlađih dana i nastavila:

– Borila se i izborila se. Razmišljam često o njoj, ona je jedna od najboljih pevačica. Jedina koja je iskoristila to svoje sve što je i naumila, da bude pevačica. Ona je jedina, ja mislim, najpametnija od svih njih jer je sačuvala novac. Nije rasipala, sačuvala je i postala ovo sad što je postala.

Komšinica je imala priliku da upozna i Breninog supruga Bobu Živojinovića.

– Ona čuva svoj brak, a Boba je divan. Dolazili su ovde. Dolazili su i iz Granda jedno vreme kad je otac Abid umro, tada sam i ja išla tamo kod njih. I kad je Ifeta umrla morala sam i ja da budem tamo… – kaže komšinica i otkriva kako je Brena podnosila te teške trenutke koji su joj se dogodili u životu:

– Pa bilo joj je teško, ali mama joj bila toliko bolesna da je nije maltene prepoznavala, kako sam čula, kako mi je doktorka iz Beograda rekla. Samo je mene spominjala jer sam bila najviše tu i govorila mi je: “Ti si mi treća ćerka”.

Školska drugarica se takođe osvrnula na to što je Brena izgubila roditelje.

– Kad vi izgubite roditelja, izgubite neku povezanost i onda to malo teže ide. Znate, drugo je kad ja živim tu i sad normalno je da mene veže i mesta gde su sahranjeni roditelji, a vidim ja po mojim sestrama, ti si daleko i ti se polako otuđiš od svega i onda je teško… Sad, jedino ako je ne veže nostalgija za neke ljubavi ovde, bivše… – kaže drugarica iz gimnazije i oktriva sa osmehom:

– Znam, bilo je svašta.

A koliko je oduvek bila atraktivna seća se i komšinica iz zgrade u kojoj je Brena živela.

– Jeste, pa bila je ona živa, društvena. Uvek je bila popularna na neki način i pevala je i tu u omladinskom centru pa i u gimnaziji.

Iako je u to vreme možda to iskaklo u odnosu na neka pravila komšinica kaže da Brenu ništa nije interesovalo.

– Ali nije to nju interesovalo. Ona i dan danas, da je interesuje nešto ili neko ona ne bi postala ovo što jeste. Gledala je sebe i kako njoj odgovara. Ona je isto kao i moja ćerka u gimnaziji dok je bila, završila je i muzičku i sve i počele su da pevaju, normalno i u školi zovu i nastupi i šta ja znam, tako je i ona u školi pevala – kaže komšinica.

Koliko su je slava i novac promenili komšinica takođe veoma dobro zna.

– Nije je uopšte novac promenio, samo što bih volela eto češće da je viđam ovde, da dođe jer je obećala. Rekla je neće ona zaboraviti Brčko, neće ona zaboraviti nas – priča komšinica Mirsada i dodaje:

– Mi smo svi ponosni na nju, samo ima nekih koji, šta ja znam, uvek je toga bilo, ali ja sam uvek ponosna na nju i kažem moja Brena i dopisujem se i lajkujem. Ja sam oduševljena i kažem nemam ništa ružno, uvek ću reći sve najbolje o njoj.

Lepa Brena je odrasla u Brčkom u jednoj zgradi u stanu broj jedan. Danas, nažalost taj stan nije više u njenom vlasništvu jer posle smrti oca i majke u njemu više niko nije živeo.

A ispred njene zgrade, komšije i dalje ne skidaju osmeh sa lica kada se izgovori Brenino ime.

U stanu broj jedan nije bilo nikoga, a spuštene roletne na prozorima su bile jasan znak da dugo niko nije ni dolazio.

– Povremeno i ona dođe, ponekada, znaš, obiđe – kaže komšinica koju smo zatekli ispred ulaza u zgradu i koja se seća Brene dok je tu živela kao i njenih roditelja.

Izvor: Kurir.rs/Blic.rs

Životna priča Teya Dore, predstavnice Srbije na Evroviziji, prepuna je emotivnih detalja.

Pevačica Teya Dora ove godine će predstavljati Srbiju na Evroviziji u Malmeu sa pesmom “Ramonda” koja sa sobom nosi posebnu simboliku. Ovu mladu zvezdu svet je već upoznao prošle godine kada je njena pesma “Džanum” postala jedna od najviralnijih numera na svetu.

Iza tuge i melanholije koja se čuje u njenom glasu, stoji tužna porodična priča.

Tekst pesme preveden je na 189 jezika širom sveta, a na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tiktok napravljeno je više miliona objava uz nju.

Teya Dora je u intervjuima koje je na Balkanu i u svetu davala povodom ove pesme iznela i mnoge činjenice vezane za njeno muzičko školovanje i rad, ali o privatnom životu je malo govorila.

Ono što niko do sada nije znao, a izuzetno je važno za pesmu “Džanum”, objavljeno je ovih dana i to očigledno slučajno, u lokalnom borskom mediju za koji je Teya Dora dala intervju u kome je evocirala uspomene na njeno detinjstvo iz Bora i drugih gradova istočne Srbije i Timočke krajine, koje je posećivala prateći njenu mamu dok je iz tog dela Srbije pisala reportaže za Večernje novosti.

View this post on Instagram

A post shared by TEYA DORA (@iamteyadora)

Čini se da je novinar koji je intervju vodio i lično poznavao Teya Doru dok je bila dete, pa je objavio ne samo njenu prelepu sliku iz perioda kad je imala četiri ili pet godina, već je otkrio i ko su Teya Dorini roditelji.

Napisao je da su oni takođe Borani i da “Teinu mamu Jasnu rođenu Jojić, znamo po mnogobrojnim tekstovima o Boru i Timočkoj krajini koje je godinama objavljivala kao novinar Večernjih novosti, ali i po brojnim etnološkim knjigama među kojima su i knjige o vlaškoj magiji, čijim je pisanjem i izdavanjem pre skoro tri decenije doprinela uverenju da Vlasi imaju svoj kulturni identitet i da zaslužuju da u Srbiji ostvare status nacionalne manjine”.

Novinar je napisao i da je Tein otac, slikar i grafički dizajner koga će Borani pamtiti ne samo po logotipima koje je uradio za institucije poput Muzeja rudarstva i metalurgije i Muzičke škole u Boru, već i po izložbama karikatura i sjajnih ilustracija, njegov dragi prijatelj Dragan Pavlovski Gandra, preminuo 2021. godine.

Kada uz to dodamo činjenicu da je Teya Dora u nekoliko intervju rekla da joj je uvek teško da peva Džanum i zato što je pesma podseća na tragičan gubitak koji je imala u životu i zato što osoba koju je mnogo volela nije bila živa da se raduje uspehu Džanum, potpuno je jasno zašto Teya Dora ovu pesmu uvek izvodi sa strašnim bolom u glasu.

Izvor: Srbijadanas.rs/Stil.kurir.rs

Voditeljka Suzana Mančić u martu mesecu 2023. godine ostala je bez sestre

Na žalost preminula je, desila se smrt ali je voditeljka pokazala svoj visoki profesionalizma i u danima tuge nije izbegavala javna dešavanja te je tom prilikom izjavila:

– Šou mora da se nastavi… Znate li kako izgleda život nas koji smo u show bussinesu ? Tu je frizura, tu je šminka, šljokice sjaje pod reflektirima, osmehujemo.

– Ali ne postoji šminka za tugu u očima. Juče sam snimila tri emisije, a duša mi je plakala jer sam znala da neko meni blizak i drag, odlazi zauvek. Moja sestra Dušica. Amin – napisala je Suzana.

Voditeljka i njena sestra su bile veoma bliske, i uvek je dobijala podršku od nje. Ćitava porodica neutešna nakon njenog iznenadnog odlaska.

View this post on Instagram

A post shared by Suzana Mancic (@suzanamancicofficial)

Izvor: telegraf.rs

Folker kaže da je posle sat vremena na televiziji čuo jezive vesti, koje su mu zaledile krv u žilama.

Pevač Aca Lukas priredio koncert za pamćenje na svoj tadašnji 54. rođendan 2018.godine, a tada je svoje fanove iznenadio informacijom o kojoj je godinama ćutao. Aca je priznao da je jednom prilikom za dlaku izbegao smrt.

Aca Lukas je svojevremeno ispričao da je odbio prijatelja da ga odveze kući i tako je sačuvao glavu na ramenima.

– Za dlaku sam izbegao sačekušu koja nije bila namenjena meni! Bio sam sa društvom na ručku u jednom restoranu. Kada smo kretali iz restorana, prijatelj se ponudio da me odveze kući jer je moj auto bio kod majstora, pošto se pokvario. Ni sam ne znam iz kog razloga sam ga odbio, ali sam to učinio. Pozvao sam taksi i odvezao se u stan – priseća se Aca nemilog događaja.

Nema preživelih

Folker kaže da je posle sat vremena na televiziji čuo jezive vesti, koje su mu zaledile krv u žilama.

– Minut nakon što smo se rastali, na 300 metara od restorana u kom smo sedeli, izrešetani su svi koji su krenuli tim kolima, u kojima sam mogao biti i ja! Niko nije ostao živ!

Lukas je jedva došao sebi kad je shvatio da je malo falilo da pogine.

– Sedeo sam kod kuće, slušao vesti i nisam mogao da verujem šta čujem. U prvi mah mi je bilo žao prijatelja koji je tog dana poginuo, a onda me je oblio hladan znoj. Bilo je jezivo! I danas kada se setim da sam mogao da poginem, vraća mi se taj odvratan osećaj… – kaže Aca.

Izvor: Srbijadanas.rs

Šta to radiš sinak? Vežbaš za film?

Logan ima 12 godina i u poslednje vreme provodi duplo više vremena u kupatilu nego što je to do nedavno radio.

Bar tako kaže njegov otac koji je rešio da otkrije šta se to dešava sa njegovim sinkom.

Mali se zabezeknuo kada je video oca kako sve snima kamerom.

Tinejdžer je verovatno u nekom trenutku shvatio da ispod tuša ima svu slobodu ovog sveta, te je odlučio da tuš zameni mikrofonom.

Nije ni čudo što je u kupatilu ostajao duže.

Uživeo se u ulogu poznatog repera, ali nikako nije očekivao da se iza njega nalazi otac i to sa sve kamerom u rukama.

Ovo nije čudna pojava, jer deca često odlaze u svoj imaginarni svet, pa tako je i ovaj mališa učinio isto. Ali, definitivno da nije očekivao da če neko to videti.

I to ne neko, nego njegov otac, a kasnije i gomila nepoznatih ljudi na internetu, širom sveta.

Logan je pretrnuo od straha, u trenutku nije znao šta ga je snašlo.

Pogledajte kako je sve to izgledalo:

izvor: (espreso.co.rs)

Ruski istoričari otkrili su kovčeg nemačkog vojnika koji datira iz Drugog svetskog rata. Nemac je služio u Nevskom Pjatačoku na Istočnom frontu.

Nemačka je Rusiji objavila rat i započela invaziju 22. juna 1941. godine čime je prekršila pakt o nenapadanju. Inače, rat između ove dve sile je bio jedan od najkrvavijih.

POGLEDAJTE VIDEO:

U ljudskoj prirodi je da se bojimo smrti i teško nam je da govorimo o njoj ili da joj prisustvujemo. Međutim, možda upravo ljudi na samrti razumeju smrt mnogo bolje nego mi i mogu da nam pruže utehu

U ljudskoj prirodi je da se bojimo smrti i teško nam je da govorimo o njoj ili da joj prisustvujemo. Međutim, možda upravo ljudi na samrti razumeju smrt mnogo bolje nego mi i mogu da nam pruže utehu.

Patriša Pirson, novinarka i autorka knjige “Otvaranje vrata raja: Istraživanje priča života, smrti i šta dolazi nakon nje” opisuje rezultate svojih istraživanja na temu “prelaska na drugu stranu “.

– Pošto sam u roku od devet nedelja izgubila i sestru i oca, posvetila sam se istraživanju onoga što se događa nakon smrti. Intervjuisala sam na desetine ljudi koje profesija vezuje za neizlečive pacijente, kao one koji su doživeli posebna iskustva sa samrtnicima pa i sa onima koji su se “vratili iz mrtvih”, odnosno, doživeli kliničku smrt.

Shvatila sam da ljudi spoznaju kada im kucne poslednji čas. U periodu od 72 sata pred smrt, oni počinju da govore u metaforama o putovanju. Terminologija je različita pa tako jedni traže svoje cipele, drugi avionske karte, a treći ponavljaju kako “žele da idu kući”, a zapravo su već kod kuće. U trenucima dok je ležala na samrti, moja sestra, obolela od raka dojke, ponavljala je uporno “ja ne znam kako da odem“, a čak je spominjala i neke “nesrećne stjuardese.”

Bolničarka Megi Kalanan, koja je radila u Centru za palijativnu negu u Virdžiniji, navodi pitanje jednog pacijenta obolelog od raka pankreasa, postavljeno u samrtnom času: “Zna li moja žena sve u vezi sa pasošem i kartama?”

Meri je skovala i poseban termin “svest o bliskoj smrti” i koristi ga u svojoj knjizi “Konačni darovi: razumevanje specijalne svesti i potrebe umirućih i komuniciranje sa njima”. Kalananova je bila u situaciji da neguje stotine pacijenata sve do smrti i smatra da vizije putovanja njenih pacijenata nisu puka slučajnost.

LJudi neposredno pred smrt vide preminule članove porodice. Samrtnici često imaju “priviđenja” za koje zdrave osobe veruju da su prosto efekat jakih analgetika koje pacijenti uzimaju. Međutim, da li je tako? U jednoj velikoj međunarodnoj studiji, koju su proveli psiholozi dr Karlis Ozis i dr Erlendur Haraldson sa Islandskog univerziteta, ustanovljeno je da većina pacijenata koji su još uvek svesni nekih sat vremena pred smrt, vidi svoje voljene koji su preminuli, bez obzira na to jesu li primali takve lekove ili ne. Studija je obuhvatila osobe iz potpuno različitih kultura – iz SAD i Indije.

Kada sam razgovarala s pacijentkinjom Odri Skot (84), koja je umirala od raka, pričala mi je kako joju posetu dolazi njen (usvojeni) sin Frenki, inače, preminuo nekoliko godina pre toga. On je, prema njenim rečima, mirno sedeo u fotelji pored nje kad god bi “došao”.

U nekim slučajevima, ljudi vide članove porodice i prijatelje za koje nisu ni bili svesni da su umrli. Među prvim detaljno istraženim izveštajima o vizijama pred smrt, našao se i slučaj žene koja je umirući na porođaju rekla svom doktoru u jednoj dablinskoj bolnici kako pred sobom vidi preminulog oca.

Zatim je videla nešto što ju je zbunilo: “Vida je s njim.” Ponavljala je to, a Vida je bila njena sestra, inače preminula tri nedelje pre toga. Međutim, informacija da je Vida umrla bila je skrivena od samrtnice.

U našoj kulturi je “bela svetlost” postala pomalo i kliše. Međutim, istina je da samrtnici opisuju taj doživljaj svetlosti i kao mudrosti ili ljubav. Pacijenti koji su imali iskustvo bliske smrti, a ostali svesni – prilikom srčanog udara, na primer, kažu da su se osećali “skoro samleveni” jačinom emocionalne snage tog svetla. Dr Ivona Kajson, koja je preživela avionsku nesreću, kaže da je tu svetlost doživela kao apsolutnu ljubav majke prema detetu.

– Osećala sam se kao novorođenče na majčinom ramenu. Beskonačno sigurna. Bilo mi je kao da sam vekovima bila izgubljena, a onda konačno pronašla put do kuće. Čak i u slučaju iznenadne smrti, samrtnici se mogu oprostiti od nas. Zaista me je iznenadilo kad sam otkrila da studija za studijom potvrđuje da je oko polovina ispitanika osetila prisustvo svojih voljenih – bilo u trenutku smrti, ili nešto kasnije. To se dogodilo i u mojoj porodici. Otac uopšte nije bolovao već je umro iznenada, usred jedne noći 2008. godine. Moja sestra Katarina bila je budna više od 150 kilometara daleko od njegove kuće, a ipak je u svojoj spavaćoj sobi iznenada osetila nečije prisustvo i ruke kako je nežno dodiruju po glavi, rekla je ona.

Ispunili su je zadovoljstvo i radost i to toliko snažno i neobično da je ispričala čitav doživljaj sinu pre nego što su uopšte saznali da nam je otac preminuo.

Psihijatri nazivaju ove slučajeve “halucinacije žalosti”, ali nauka takva subjektivna iskustva još uvek nedovoljno razume. Svakako još nije objašnjeno otkuda nam takvi doživljaji pre nego što saznamo da nam je neko umro. Jedan čovek mi je ispričao svoj doživljaj iz detinjstva: jednog jutra sišao je na doručak, kao i obično, i video tatu kako sedi na svom mestu i čita novine, a onda ga jemajka šokirala rekavši mu da je otac umro.

– Ali ja ga vidim, eno ga, sedi tamo! – rekao je i u tom trenutku vizija oca je nestala. Samo 5 odsto ovih iskustava su vizuelna, zaključuje u svojoj studiji dr Majkl Barbat, lekar u bolnici “Sen DŽozef” u Auburnu, u Australiji. Većina se odnosi na osećaj prisutnosti, i to ne nekog prolaznog, neke senke, već živog prisustva, vrlo konkretnog prisustva koje ljude podstakne da hitno pozovu nekog telefonom, da okrenu automobil u drugom pravcu, da se u trenutku rasplaču. To se može dogoditi trenutku smrti drage osobe, ali nakon nekoliko nedelja ili čak godina kasnije.

Karen Simon, izvršna direktorka marketinga iz Toronta, priča o svom doživljaju 1 hladne noći šest nedelja nakon smrti oca.

– Vozila sam autoputem, a na suvozačevom mestu se stvorio tata. Mogla sam da osetim kako se namešta u sedištu. On je uvek sedeo na karakterističan način, nagnut na levu stranu. Vozio se tako sa mnom petnaestak kilometara. Doživljaj je bio neverovatno stvaran, a mene je potpuno promenio.

I živi mogu da dožive smrt. Istraživanje psihijatra dr Rejmonda Modija iz 2010. godine pokazuje da iživi mogu zajedno sa samrtnikom da dožive osećaj da ulaze u “svetlost”. Ovaj psihijatar je, inače, autor revolucionarne knjige iz 1975. godine pod naslovom “Život posle života”, a njegov je i poznati termin “doživljaj bliske smrti”.

Psiholog u ustanovi za palijativno zbrinjavanje na Floridi dr Kejtlin Dauling Sing primetila je da ljudi na samrti deluju kao da zrače, a oni spominju i kako “hodaju kroz sobu osvetljenu lampama” ili kako im “telo puni sunčeva svetlost”. Ponekad, na trenutak, to dožive i članovi njihovih porodica.

Psiholog dr DŽoan Borisenko, na primer, opisala je kako je to doživela u trenutku kad joj je umrla majka. U 81. godini majka joj je preminula u medicinskom centru Bet Izrael u Bostonu, a DŽoan kaže kako se prostorija ispunila sjajnom svetlošću koju su videli i ona i njen sin i kako su oboje posmatrali kako se majka spektralno izdiže iz tela. Upravo ljudi na samrti razumeju smrt puno bolje nego mi i mogu nam pružiti utehu, samo kad bismo mi mogli da čujemo ono što pokušavaju da nam kažu.

izvor: (novosti.rs)

Devojka po imenu Malija, doživela je neverovatno iznenađenje dok je na aerodromu u Los Anđelesu čekala kofer.

Naime, devojci je prišao jedan stranac i počeo je da svira gitaru, ona ga je sa oduševljenjem gledala, saslušala i nastavila da šeta dalje… Nekoliko trenutaka kasnije, pojavio se i drugi gitarista, a onda se dogodilo nešto neočekivano…

Pogledajte:

Dr Ivana Stefanović iz Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć za Blic otkrila je šta je krivac osećaja umora kod mnogih

Umor se najčešće povezuje sa nedostatkom ili lošim kvalitetom sna. Medicinska istraživanja utvrdila su da je odraslim osobama neophodno između 7 i 8 sati sna za očuvanje dobrog imuniteta i zdravlja. Ipak, umor ne mora biti uzrokovan lošim spavanjem, posebno ako se radi o hroničnom osećaju premorenosti.

Hroničan umor se od uobičajenog, svakodnevnog premora razlikuje prvenstveno po svojoj dugotrajnosti, ali i širokim spektrom psihičkih i fizičkih simptoma poput poremećaja sna, gubitka pamćenja, pada koncentracije, bolova u mišićima, glavobolje, vrtoglavice, nedostatka energije, i drugim.

Razlikujemo dve vrste hroničnog umora – fizički i mentalni, mada medicinska praksa pokazuje da se ova dva tipa uglavnom javljaju udruženo.

Fizički umor odlikuje manjak energije i lako umaranje pri obavljanju čak i najjednostavnijih zadataka, kao što je penjanje uz stepenice, a često ga prati slabost ili bol u mišićima. S druge strane, simptomi psihičkog umora su manjak koncentracije, problemi s pamćenjem, kao i učestala pospanost.

Dugotrajna telesna iscprljenost može dovesti do mentalnog zamora, ali neretko, psihički umor predstavlja uzročnika fizičkog nedostatka energije.

Dr Ivana Stefanović iz Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć za Blic otkrila je šta je krivac osećaja umora kod mnogih.

– Naravno, ako se isključi mogućnost zaraze virusom kovid 19, onda su ove tegobe povezane sa vremenskim umorom i promenom vremena i vazdušnog pritiska. Krvni sudovi se šire, pritisak pada, pa se zato osećamo umorno, iscrpljeno, pospano – rekla je dr Stefanović.

Iako svi, kada se osećaju ovako, prvo počnu da preteruju sa kafom, dr Stefanović kaže da je to zapravo velika greška.

– Kafa je diuretik, pa povećanje količine daje suprotan efekat. Kafa prvo podigne pritisak, ali ga zatim i obori, pa se posle toga osećamo još umornije. Umesto mnogo mnogo kafe, potrebno je da pijemo što više vode i da jedemo malo slaniju hranu – savetuje.

– Obavezno je zato ovih dana kontrolisati hipertenziju, pa ako ona bude povećana, verovatno će biti neophodno povećati terapiju i ubaciti diuretik – rekla je dr Stefanović.

izvor: (espreso.co.rs)

FacebookViberMessengerWhatsApp

Adi Guzman de Hezus je ostala je bez svoje 13-godišnje ćerke Lurdes kada ju je njen 15-godišnji drug iz škole Džordin Hau upucao u školskom autobusu.

Džordin je poneo pištolj svog očuha kako bi ga pokazao svojim drugovima. Kada je prvi put pucao iz njega u pravcu poda, pištolj nije opalio, pa ga je uperio u Lurdes i ponovo pucao. Nažalost, drugi put je bio fatalan po devojčicu.

Adi je želela da ubica njene ćerke provede ostatak života u zatvoru, ali se onda predomislila. Shvatila je da je Džordin samo dete i da je ceo život pred njim. Zato je odlučila da uradi neverovatnu stvar – na suđenju je zagrlila Džordina i pristala da mu se smanji kazna.

Postignut je dogovor da nakon godinu dana u zatvoru Džordin sa Adi krene po Floridi kako bi drugim mladim ljudima pričao o opasnostima nošenja oružja.

Adina fascinantna hrabrost i sposobost opraštanja ne samo da će da promeni Džordinovu budućnost, već će sigurno da dotakne živote svakoga ko bude čuo ovu tragičnu priču.

Kada je Volt imao 10 godina, zamišljao je svoje dete, tačnije svoju buduću ćerku. Tačno je mogao da vidi njene crte lica i čak planirao da joj da ime Kloi. U isto vreme je u svom komšiluku upoznao devojčicu po imenu Eni.

Ubrzo su postali dobri prijatelji. Kako su odrastali, postajali su sve bliži i vremenom se zaljubili. Kada su dovoljno odrasli razmišljali su o braku i osnivanju porodice.

Četiri godine su se borili sa neplodnošću, ali nisu gubili nadu. Molili su se Bogu da dobiju ćerku. Ali, svi pokušaji su bili bezuspešni. Nakon svega su se odlučili za usvajanje.

Jednog dana Eni je od agencije za usvajanje dobila mejl da im je dostupna jedna devojčica. Majka ju je tek rodila i dala na usvajanje.

Volt i Eni još uvek nisu bili svesni. Da li ih je sudbina konačno dovela do njihove Kloi o kojoj su maštali svih ovih godina? Možda Kloi i nije trebalo da bude „njihova“ beba, već ova.

Sve je bilo uzbudljivo i radosno, dok nisu posetili dom majke koja je rodila devojčicu i otkrili nešto zadivljujuće – žena je izgledala kao odrasla Kloi koju je Volt zamišljao skoro celog života.

POGLEDAJTE VIDEO:

(Izvor: Stil.kurir.rs/virealno.com)

Amanda Lindhaut je kanadska novinarka koja je svojevremeno provela 15 meseci u zarobljeništvu u Somaliji. Torturu koju je preživela teško je i zamisliti, a ono što je najšokantnije u celoj priči je njena nedavna izjava da je svojim otmičarima sve oprostila i da je sa njima u kontaktu preko Fejsbuka.

Svoja iskustva pretočila je u knjigu koja opisuje događaje iz 2008. godine kada je ova novinarka, zajedno sa australijskim fotografom, oteta u blizini Mogadiša, glavnog grada te afričke zemlje.

U zarobljeništvu je provela 460 dana, a preživela je samo zahvaljujući konceptu „kuće na nebu“ koja joj je bila utočište u najtežim trenucima zlostavljanja.

„Abdulah me je silovao, trpela sam strašne bolove, pokušavala sam da se odbranim i onda sam doživela nešto neverovatno.

Bilo je to vantelesno iskustvo. Videla sam sebe odozgo“, kaže Amanda. Novinarka dalje navodi da je to bio trenutak kada je doživela prosvetljenje i shvatila da je jedina stvar koju njen mučitelj poznaje nasilje, prenosi The star.

„Moji otmičari su proizvod rata i njih je rat oblikovao. Ta spoznaja mi je pomogla da izdržim. Shvatila sam da su i oni ljudska bića sa sopstvenim traumama i potresnim pričama. To nikako ne znači da su nevini, ali činjenica je da su proizvod kulture nasilja.“

U svojoj knjizi „Kuća na nebu“ Lindhaut je ispričala i kako je uspela da se dokopa slobode. Naime, njena porodica je uspela da dođe do pregovarača koji je uspeo da se nagodi sa otmičarima i isposluje oslobađanje novinarke i fotografa u zamenu za 600.000 dolara. Konačno su pušteni na slobodu u novembru 2009. godine.

Ubrzo nakon oslobađanja ona je osnovala fondaciju čiji je glavni cilj unapređenje kvaliteta života žena u Somaliji i Keniji.

Vest o njenom humanitarnom projektu je dospela i do njenih otmičara, pa joj je jednog dana na Fejsbuku stigla poruka u kojoj jedan od njih hvali njen rad sa mladim Somalijkama.

„To da su moji nekadašnji mučitelji svesni posla kojim se trenutno bavim i toga da nisu uspeli da me slome, za mene je najbolji osećaj zadovoljene pravde“, završila je Amanda.

(Izvor: Stil.kurir.rs/avaz.ba)

Malo ko zna za ove detalje

Dino Merlin, jedan od najpopularnijih muzičara u regionu, na sceni se pojavio pre skoro četiri decenije.

Pevač retko kada u javnosti pokazuje suprugu Amelu sa kojom ima dvoje dece, ali njihova ljubavna priča je potresla mnoge. Evo kroz šta su sve prošli zajedno.

“Borili smo se, krili, ali niko nas nije mogao rastaviti. Nakon pet godina smo se tajno venčali. Bilo je to romantično venčanje, iako sam svoju ženu doslovno oteo. Uz nas su bili samo moj kum i Amelina sestra koja je bila kuma. Govor matičarke bio mi je predug, stalno sam pogledavao na vrata da ne bi neko naišao i pokvario našu sreću.”

Kaže da nikada neće zaboraviti trenutak kad se posle prve turneje po Jugoslaviji vratio kući praznih džepova i gladan.

” Moja žena je stajala na vratima, dočekala me sa bebom. Naida je možda imala pola godine, a supruga Amela je baš završavala arhitekturu. Tiho me je upitala: ”Jesi li nam šta doneo? Nemam za mleko”. Ja nisam imao ni jedan jedini dinar. Nisam doneo ništa, jer nisam ništa zaradio. Bili su tu veliki troškovi. Dao bih sve da sam te noći mogao odgovoriti: ”Da, doneo sam 100 maraka”

Amelini roditelji su bili protiv ljubavi sa Dinom, jer je bio siromašan momak, a ona je studirala arhitekturu i imala i ptičijeg mleka.

Nadimak je dobio po grupi koju je osnovao u Sarajevu 1983. godine, mada je karijeru počeo ranije, krajem sedamdesetih. Ipak, malo ko zna da Dino nije njegovo pravo ime.

Umetnički pseudonim je praktičan i lako ulazi u uši, baš kao i pesme kojima već decenijama oduševljava armiju fanova.

Pevač je rođen 12. septembra 1962. godine u glavnom gradu Bosne i Hercegovine kao Edin Dervišhalidović, ali je širokim narodnim masama poznat kao Dino Merlin.

Karijera Muzičku karijeru Dino Merlin započeo je krajem 70-ih godina, kada je sa Mensurom Lutkicom osnovao bend „Dino“. Prvi nastup imali su u jednoj sarajevskoj kafani i tom prilikom izveli su pesmu „Kad bih bio bijelo dugme“.

Nekoliko godina kasnije, ekipa se ponovo okupila, a 1983. nastaje grupa „Merlin“. Članovi benda su, osim Dine koji je pevao i pisao muziku i tekstove, bili i Amir Bjelanović – Tula (gitara), Enver Milišić – Mili (bas gitara), Mensur Lutkica (klavijature) i Džafer Saračević – Džaf (bubnjevi).

Bend je svoj debi doživeo 1984. godine na festivalu „Nove nade, nove snage“, a prvi album „Kokuzna vremena“ snimili su godinu dana kasnije. Naslovna pesma kao i „Ljubav nije paradajz“ odmah su se izdvojile.

Sledeće godine bend je objavio album „Teško meni sa tobom, a još teže bez tebe“. Ta 1986. godina bila je veoma uspešna za bend, a pesme „Lažu me“ i „Nek padaju ćuskije“ postale su veliki hitovi. Merlin iste godine napunio dvoranu Zetra.

Usledili su albumi „Merlin“ (1987.), „Nešto lijepo treba da se desi“ (1989.) i „Peta strana svijeta“ (1990). To je ujedno njihov poslednji album.

Početkom rata u BiH, 1992. godine poginuli su tadašnji članovi benda Aleksandar Aćimović i Mustafa Nurak –Bug. Dino je započeo samostalnu karijeru pod umetničkim imenom Dino Merlin. Privatni život Život sarajevskog muzičara prožet je usponima i padovima, a sve tužne i srećne trenutke utkao je u svoje pesme. Rođen je u siromašnoj porodici. Kao dete ostao je sam sa majkom, otac ih je napustio. O tom gubitku veoma retko govori, ali sam ističe kako je ocu oprostio, ali to što mu je uradio nikad neće zaboraviti.

izvor: (espreso.co.rs)

Godina 2020. za mene je bila katastrofalna, nevezano za koronu. Preživela sam stravičan pad sa velike visine

Jelena Kostov iza sebe je ostavila veoma težak period o kom nije želela da govori za javnost, a sada je priznala šta ju je sve zadesilo. Ona je otkrila da joj je najpre pukao silikon u grudima, a potom je dobila koronu.

Nakon toga je doživela stravičan pad sa terase u svojoj vikendici na Goliji prilikom kog je zadobila ozbiljne povrede:

– Definitivno je najgori period iza mene. Nerado o tome govorim jer kada to činim, ponovo se svega setim i proživljavam tu bol. Sad sam divno, sve je na mestu, silikoni ne mrdaju. Tu su – rekla je ona kroz smeh za Alo.

– Godina 2020. za mene je bila katastrofalna, nevezano za koronu. Preživela sam stravičan pad sa velike visine. Polomila sam jako zeznutu, sedalnu kost. Još uvek nije sve u redu, ali biće, nadam se. Treba puno vremena da sve sraste i vrati se u normalu, ali ja se ne dam – dodala je ona dalje.

– Godina 2020. za mene je bila katastrofalna, nevezano za koronu. Preživela sam stravičan pad sa velike visine. Polomila sam jako zeznutu, sedalnu kost. Još uvek nije sve u redu, ali biće, nadam se. Treba puno vremena da sve sraste i vrati se u normalu, ali ja se ne dam – dodala je ona dalje.

– Najtraumatičnije mi je bilo to što me je sin video kako padam. Nikome nisam o tome govorila, nisam se oglašavala ni tada, pa neću to učiniti ni sada, ali verujte da bih to da mogu najradije izbrisala iz sećanja – zaključila je Jelena Kostov.

izvor: (espreso.co.rs)

Voleo je kafanu kao ambijent, kao ravnopravnu pozornicu za sve.

Čuvenog glumca Pavla Vuisića mnogi i danas pominju, čuvajući ga od zaborava, budući da je obeležio jednu glumačku epohu, dok je svojim zapaženim ulogama postao besmrtan.

Živeo je na reci. Splavovi su mu bili kuća, družio se sa alasima, nije trošio reči uzalud, a kolege su ga smatrale teškim za saradnju. Bio je profesionalan, a o njegovim ulogama se i danas priča.

Uprkos tome što nikada nije uspeo da upiše Fakultet dramskih umetnosti, to ga nije sprečilo da postane legenda jugoslovenske scene i ostane upamćen po brojnim maestralnim ulogama koje je tokom karijere odigrao. Bio je surovi profesionalac – na snimanjima nije voleo da se druži, čavrlja i da “gubi vreme” – uvek je odrađivao svoj posao i vraćao se na reku…Sa vrlo malo kolega je komunicirao, sa još manje slagao, a nije se družio ni sa jednim.

U prilog tome govore i brojne priče o neslaganju sa Miodragom Petrovioćem Čkaljom, tokom snimanja kultne serije “Kamiondžije”, gde dvojica u kadru nerazdvojnih kolega – veliki deo snimanja uopšte nisu razgovarali kada se ugase kamere.

Bio je lokalna legenda kojoj su se klanjali svi koji su se bavili jedrenjem i veslanjem. Imao je društvo obožavalaca. Uživao je da radi, da priča sa ljudima, da pijucka i ima svoj svet. Ispunjavao je sopstvene želje – svečano je pustio u promet česmu iz koje je teklo vino.

Čim sagrade jedan brod – Paja ga odmah izgustira, ili ga njegov brat Duja i kum Beli pokvare, pa onda čekaju novu gradnju. Bilo mu je zanimljivije da pravi brodove nego da se njima vozi, prenosi Stil.

Provodio je vreme u debeloj hladovini vrbaka među brdom dasaka, točkova, testera, čekića, eksera, brodskog lepka, kutija ulja i farbe. Tu je obavezno bio i majstor Žuća, a i deca, koja se okolo motaju kao kućni ljubimci, rade sve šta zatreba i čuvaju brod svojim “puškama” i “strelama” kad njih dvojica odu na špricer.

Ada je bila mesto gde bi najveći greh bio ako neko donese sat, to su smatrali mašinom koja otima vreme. Nigde im rakija nije tako lepo mirisala, špriceri bili hladniji, vicevi sočniji. Bio je to svojevrsni vrt života.

Od njega su se bez mnogo reči dale naučiti suštinske stvari. Mislio je da je za sreću dovoljno nekoliko kvadratnih metara crvotočnih dasaka i jedan komad reke. Bio je kao neki rečni bog, sa ogromnim stomakom, šarenim hozentregerima, koji ima ulogu nadzornika dok se kuva veliki lonac pasulja za sve one koji bi pristali na splav, koji bi ponekad lagano tonuo pod težinom vinopija i gurmana.

Voleo je kafanu kao ambijent, kao ravnopravnu pozornicu za sve. Kretanje sa njim po birtijama je zaista bilo plodonosno. Retko ko je mogao da ga prati, kada bi osetio da ekipa gubi dah i da preti opasnost da se ide kući, tada bi njegova kreativnost bila najveća. Možda razuzdanija od one koju je pokazivao na filmu. Njemu se nikada nije išlo i onda je izmišljao priče i pravio takvu atmosferu da su svi sedeli i slušali.

TESTAMENT VREDAN PAŽNJE

Da je uvek bio specifičan i poseban na svaki mogući način dokazuje i njegov testament koji je Pavle svojeručno napisao na jednom papiru nakon što je neki novinar greškom objavio da je glumac preminuo:

“Testament Pavla Vuisića, rođenog od majke Radmile i oca Miša, koji dana prvog novembra 1982. godine, pri čistoj svesti i zdravoga uma sastavlja ovu poruku. Mirjani, ženi mi, sve što imam za slučaj da odapnem, ostavljam, s tim da razumno rasproda ili otuđi imovinu moju, odnosno svoju, a ako ne bude u stanju da imovinom raspolaže, da to samo sud može uraditi. Mirjana, ako posle mene ostane, ima da me sahrani sa svim adetima i čestima crkve pravoslavne, sa šest popova da se pred mojim telom vide i čuju. Sahraniti me ima u grobnicu našu, govor posmrtni ili slično da se čuo nije. Ovijeh šest popova (koje za inat hoću) da sve ono što se oko groba radi, rade i šute. Šute (ćute). Neka u sebi pjevaju. Pošto mislim mreti, što bih i onako sve ovo pisao, još da vas zamolim da mi nikakav komunist ni govora, ali niti jedne reči ne progovori, jerbo ću se u grobu prevrnuti i ne samo prevrnuti, već i ustati iz groba da ga noću morim i da mu, njemu i svima, koliko ih je na svetu, je*** mater…”

Testament je originalno objavljen u biografiji Pavla Vuisića “Posle fajronta”, autora Aleksandra Đuričića. Interesantno je i to da je jednom kada je počeo da se deli i umnožava po mrežama iz njega, slučajno ili namerno, izbačena jedna reč – komunist, što je potpuno promenilo smisao napisanog.

Ispalo je da glumac nije želeo da mu na sahrani iko drži govor što nije istina. Sve napisano nakon odnosi se isključivo na njegovu želju da to ne učini neki komunista. Ovo je u razgovoru za Nedeljnik od pre nekoliko godina objasnila i Pavlova udovica Mirjana.

Velikan srpske scene preminuo je 1. oktobra 1988. godine. u Beogradu.

izvor: (stil.kurir.rs/espreso.co.rs)

Brat Jelene Tomašević vrlo je šarmantan, ali povučen čovek

Mada veoma talentovan za muziku, gotovo kao sestra, brat Jelene Tomašević ne voli da se medijski eksponira. Vrlo zgodan i šarmantan mladić, ali povučen i porodičan, koji nerado svoju intimu deli sa drugima.

Jelena mu je najveća podrška, kao i on njoj, a u skladu sa željom da ostane nepoznat javnosti sve donedavno nije se moglo čak ni znati kako izgleda.

Poseban povod učinio je da Jelena napravi izuzetak i sliku sa Darkom podeli na društvene mreže.

Naime, brat Jelene Tomašević obeležio je 40. rođendan a pevačica je istoga dana na “Instagramu” objavila fotografiju u njegovom zagrljaju. Usledili su komentari koliko je Darko zgodan, ali i koliko on i Jelena liče.

View this post on Instagram

A post shared by Jelena Tomasevic Bosiljcic (@jelenatomasevic_official)

Osim likom brat i sestra slični su i po stilu života. Oboje su porodični ljudi, kojima su emotivni partneri i deca u fokusu, a malo šta kada su u njihovom zagrljaju može da ih poremeti.

izvor: (espreso.co.rs)

Ono što takođe zanima javnost jeste njena porodica

Starletu Minu Vrbaški javnost je upoznala kada je postala deo prve sezone “Zadruge”. Ona je nedavno ušla i u petu sezonu rijalitija i napravila potpuni haos.

Starleta je, naime, u rijalitiju pričala o svom odrastanju, ali i priznala da se bavila prostitucijom.

Mina Vrbaški je nedavno istakla da se vraća školovanju i počela je da radi na jednoj klinici, te da ne planira da uđe u rijaliti, ali se ipak predomislila.

Ono što takođe zanima javnost jeste njena porodica. Minina majka, Ivana Vrbaški, takođe je bila deo rijalitija, ali se o njenom ocu baš slabo zna.

Ivana je jednom prilikom otkrila ko je on, Nenad Pešut, o kom je svojevremeno pričala cela zemlja.

– Taj čovek me ne zanima uopšte! Nije bio tu kad mi je bio najpotrebniji, nisam ga videla ni čula 14 godina i ne znam zašto se sada javlja. Verovatno hoće medijsku pažnju. On za mene ne postoji uopšte. Ne želim da pričam o nekome ko mi nije niko i ništa – pričala je Mina na početku prve sezone Zadruge, a njena majka je rekla…

– Nenad jeste Minin otac, ali nije upisan u njenu krštenicu. Mina nosi moje prezime – kratko je razrešila čitavu misteriju Minina mama.

izvor: (blic.rs/espreso.co.rs)

Ispod zarđalog poklopca, usred puste tundre poluostrva Kola na samom severu Evrope, nalazi se najdublja rupa na planeti Zemlji. Duboka je 12.262 metra, a iskopali su je sovjetski naučnici u periodu od 1970. do 1989. godine.

POGLEDAJTE VIDEO:

Nazvana je Kolska superduboka bušotina i iskopana je kako bi naučnici saznali šta se nalazi u „utrobi“ naše planete. Iako su troškovi za samo kopanje rupe bili ogromni, naučnici su došli do fascinantnih otkrića.

Na primer, na dubini od sedam kilometara pronađeni su fosilni ostaci jednoćelijskih organizama, a na otprilike istoj dubini pronađena je i voda.

POGLEDAJTE VIDEO:

Superduboki „bunar“ sa Kole najdublja je rupa koju su ljudi ikada izbušili. Čisto poređenja radi, najveća dubina okeana izmerena je u Marijanskoj brazdi kraj Japana i iznosi 11.403 metra ispod površine vode.

POGLEDAJTE VIDEO:

(Izvor: Telegraf.rs)